Sa željom da se unapredi profesionalizam majstora graditelja gudačkih instrumenata i da se mladim izvođačima na početku njihovih karijera omoguće kvalitetni instrumenti, kreativno kulturno preduzeće iz Milana (Italija) „Le Dimore del Quartetto“, koje od 2015.godine podržava međunarodne gudačke kvartete i kamerne ansamble, osmislilo je novi projekat. On je ostvaren u saradnji s Fondacijom Muzeja violine „Antonio Stradivari“ i nazvan je „Gudački krug“. Ova mrežaima za cilj da neguje kolektivne elemente umetničkog stvaralaštva i muzičkog izvođaštva, s posebnim akcentom na razvijanju kombinacije rada zanatlija i muzičara, u dinamici gde jedan stvara uslove za postizanje pune ekspresivnosti drugog i obrnuto. Ovim idejni tvorci projekta žele da pokažu kako je zapravo tehničko umeće zanatlija neophodan uslov da umetničko stvaralaštvo jednog izvođača dostigne svoj vrhunac.
Na današnji dan u Kijevu (tadašnja Carevina Rusija) rođen je rusko-američki pijanista Vladimir Horovic, jedan od najvećih pijanista 20. veka. Iako se taj vek smatra neromantičarskim dobom, za Horovica kažu da je s ponosom „držao zastavu“ romantizma. Prve časove klavira držala mu je njegova majka, koja je i sama bila pijanistkinja. Isprva je želeo da bude kompozitor, međutim Oktobarska revolucija, a odmah zatim i gubitak porodičnog bogatstva usmerili su ga ka pijanizmu. Ubrzo nakon toga, 1912. godine, primljen je na Kijevski konzervatorijum, gde su ga učili Vladimir Pučalski, Sergej Tarnovski i Feliks Blumenfeld. Prvi solo koncert održao je kao dvadesetogodišnjak u Harkovu 1920, a zatim je priredio preko dvadeset koncerata a da nijednom nije dva puta svirao isto delo. Pet godina nakon toga bio je već priznati pijanista. U Berlin odlazi iste godine, zatim u Pariz, a 1928. prvi put nastupa u Americi. Tom prilikom je svirao Koncert u b-molu Čajkovskog s Njujorškom filharmonijom pod upravom ser Tomasa Bičama, kome je to bio debitantski nastup u Americi. S dirigentom Arturom Toskaninijem nastupio je prvi put 1933. godine, izvodeći Koncert za klavir i orkestar br. 5 Ludviga van Betovena, i s njim kasnije nastavlja saradnju kako na koncertim podijumima tako i u tonskim studijima. Horovic je američko državljanstvo dobio 1944. godine i zahvljujući tome ostaje u toj državi i ženi se ćerkom velikog dirigenta Vandom Toskanini. Njegove koncerte su u velikom broju posećivali profesionalni pijanisti, posebno mladi, želeći da iskopiraju njegov repertoar, tehniku i način muziciranja. Moglo bi se reći da i danas mnogi pijanisti rado slušaju izvođenje ovog velikana želeći da prisvoje estetiku i način sviranja. Prilikom koncertiranja pokreti su mu bili racionalni, telo gotovo nepokretno, pa su njegovo pijanističko izvođenje opisivali kao veoma virtuozno, a istovremeno mirno. Kao pijanista dobijao je komplimente da poseduje „najpošteniju tehniku“, postižući sjajne zvučne efekte isključivo prstima, jedva upotrebljavajući pedal. Nasuprot njegovoj mirnoći i preciznosti iznenađuje to što je voleo da menja notni tekst. Tome svedoče njegova izvođenja s „prepravljenim“ notama dela Slike sa izložbe Musorgskog, dodate kadence u Listovim rapsodijama; smatrao je da List ne bi imao ništa protiv ovakvih izvanrednih dodataka. Naravno, bio je daleko obazriviji prema delima Betovena i Šumana. Mnogi profesionalci bi se složili s mišlju da je Rahmanjinova, Lista, Skrjabina i Prokofjeva svirao sa više smisla i razumevanja nego bilo koji pijanista u njegovo doba. Imao je izuzetan afinitet prema minijaturama, pa se tako izdvajaju Horoviceve interpretacije kompozicija Skarlatija, Šopenovih mazurki i valcera i nekih Šumanovih dela, koja je svirao graciozno, šarmanno i neverovatno jednostavno. Oni koji su poznavali njegov rad govorili su da je u većim delima Betovena, Šumana i Šopena ponekad umeo toliko da se zadrži na detaljima da je gubio iz vida celinu. Prema rečima muzičkih kritičara, Horovic, iako je bio pomalo introvertna ličnost, izazivao je veliko oduševljenje u koncertnim dvoranama. Mnogi ga pamte kao skromnog, mirnog pijanistu, koji svojim spokojnim, staloženim sviranjem odaje utisak lakoće, jednostavnosti i igre na sceni. Uprkos prijemima na koncertima, Horovic je postajao sve nesigurniji u svoje pijanističke sposobnosti, pa se nekoliko puta povlačio sa javnih nastupa. Nakon povratka 1965. godine retko je priređivao solo koncerte, a prvo javno pojavljivanje bilo je na televiziji, u dokumentarnom filmu Vladimir Horovic: Poslednji romantičar;svoj televizijski koncert održao je 22. septembra 1968. u Karnegi holu.
Na današnji dan u Lajpcigu rođena je Klara Vik Šuman, jedna od najistaknutijih nemačkih pijanistkinja 18. veka. Opisuju je kao veoma posvećenu, odgovornu umetnicu, čuvarku tradicionalnih vrednosti. Njenu muzičku darovitost prepoznao je i odnegovao Klarin otac Fridrih Vik, koji je svojom arogancijom i autoritetom imao veliki uticaj na nju sve dok nije upoznala Roberta Šumana, za kog se udala 12. decembra 1840. godine, uz ogromno protivljenje svog oca, od kojeg nikada nije dobila blagoslov za taj brak. Nakon venčanja stari Vik odlazi zauvek iz Klarinog života, koji tada počinje da ispunjava Robert, a kasnije i njihova deca: Marija, Eliza, Julija i Emil (koji je umro s četrnaest meseci), Ludvig, Eugenija, Ferdinand i Feliks. Uz brigu o porodici nije imala mnogo vremena da usavršava svoju pijanističku tehniku. Javni nastupi su joj nedostajali, ali je smatrala da treba da ostane čvrsta podrška svom suprugu, koji je imao veliki uticaj na nju kada je u pitanju muzički ukus, estetika i odabir muzičkih dela, čime je doprineo da upravo tradicionalni pristup bude prisutan zauvek u Klarinom životu. Tokom braka imala je nekoliko turneja širom Evrope; tih godina porodica Šuman upoznala je Johanesa Bramsa, s kojim se sprijateljila i razvijala dugogodišnje međusobno poverenje. Kasnije, 1854. godine, Robert Šuman je mentalno oboleo, biva hospitalizovan i Klara je s trideset i pet godina prinuđena da se vrati koncertiranju kako bi prehranila porodicu. Izvodila je teška dela, uključujući i sonatu Hammerklavier. Na koncertima je nastupala u crnoj haljini – kao znak sećanja na Roberta, svirala je sasvim nagnuta, glavom gotovo dodirujući klavijaturu. U svom pijanističkom izvođaštvu nikada nije izmenila tehniku koju je stekla od oca; prilikom sviranja izbegavala je bilo kakvu žestinu ili uzbuđenje, kao i preterane fizičke kretnje. Prste je držala veoma blizu klavijature, a, dirke je više pritiskala nego udarala. Akorde je svirala iz zgloba, a ne celom rukom i laktom, imala je veliku šaku, te je s lakoćom mogla da obuhvati decimu. Veoma brzo je osvojila Evropu, a nakon Šumanove smrti publika je sasvim prihvatila romantizam i njegova dela, koja je Klara redovno izvodila i imala na svom koncertnom repertoaru. Iako je davala prednost Robertovim kompozicijama, često je izvodila i dela Johanesa Bramsa, s kojim je ostala blizak prijatelj. U mladosti se, kao i svi ostali, divila Francu Listu, međutim, s godinama je promenila to mišljenje do te mere da je njena netrpeljivost prema Listu dobijala patološke razmere. Bila je prva pijanistkinja koja je javno izvodila dela napamet, bez nota. Godine 1878. počinje da se bavi pedagogijom kao šef klavirskog odseka na frankfurtskom Konzervatorijumu „Dr. Koh“, gde ostaje sve do 1892. godine. U međuvremenu je njen sluh počeo da je izdaje tako da je 1890. godine održala svoj poslednji koncert. Umrla je u Frankfurtu 1896, godinu dana pre Bramsa. Njeni najpoznatiji učenici bili su: Fani Dejvis, Adela Vern, Leonard Borvik, Natali Janota i Klement Haris. Muzički kritičari tog vremena su Klarine nastupe i izvođaštvo nagrađivali veoma pozitivnim kritikama, počev od Džordža Bernarda Šoa koji je napisao: „ … pijanista pesničke osećajnosti i plemenite lepote… umetnik takve vrste je pravo osveženje za kritičare“, pa sve do austrijskog kritičara Eduarda Hanslika: „Uvek se trudila da svako delo izvede u njegovom osobenom muzičkom stilu. Za nju bi se svakako moglo reći da je najveći savremeni pijanista, da njena fizička snaga nije ograničena samim tim što je žena. Sve je u njenom sviranju određeno, jasno, oštro kao crtež“. Nemuzička javnost možda je se seća s novčanice od 100 nemačkih maraka, na kojoj je bio njen lik.
Na današnji dan u selu Soncovka (današnja Ukrajina) rođen je sovjetski kompozitor, pijanista i dirigent Sergej Prokofjev. Od velikana 20. veka – Bele Bartoka, Igora Stravinskog i Albana Berga – Prokofjev je najpopularniji, ali ga je i najteže klasifikovati. Na njegov kreativni put uticale su kulture mnogih zemalja, kao i burni istorijski događaji kojima je bio savremenik. S obzirom na to da su u njegovim kompozitorskim tehnikama zapaženi različiti stilovi, mnogi teoretičari i muzikolozi diskutovali su o ovoj temi, tvrdeći da je muzički jezik Prokofjeva u njegovim poznim godinama postao blaži, ležerniji, pre svega zbog političkih pritisaka kojima je bio izložen, dok drugi smatraju da je samo sledio idiome modernizma. Njegova dela poseduju humor u raznim nijansama, od nežnog zadirkivanja, srdačne šale do okrutnog i grotesknog ruganja. Poseduju i sarkazam koji je veoma zastupljen u kompozitorovom umetničkom emocionalnom izrazu, naročito u njegovim delima iz mladosti. Kasnije, u zrelijem kompozitorskom razdoblju, razvio je još jedan aspekt svoje muzike koji se može nazvati patriotski stil. U tim delima kompozitor često koristi zvučnu imitaciju zvona, koja su čest atribut ruske muzike, posebno u delima nacionalnog karaktera. Ipak, najvažniji element muzike za Prokofjeva uvek je bila melodija; za njega ona je ta koja određuje karakter kompozicije. Iz njegovog bogatog kompozitorskog opusa treba navesti po sedam završenih opera i simfonija, zatim osam baleta, pet klavirskih koncerata, dva violinska končerta, čelo končerto, simfonijski končerto za čelo i orkestar kao i devet završenih klavirskih sonata. Rad na svojoj Prvoj sonati za klavir započeo je sa samo 15 godina i završio je tokom studija; uprkos tome što ju je nazivao svojim „mladačkim delom“ ipak je postojala neka vrsta poštovanja i naklonjenosti iz razloga što je ona jedno od njegovih prvih ozbiljnijih kompozicija. Među klavirskim delima studentskog razdoblja napisao je Opsesiju, Tokatu, Sonatu br. 2, dva koncerta za klavir i ciklus Sarkazmi. Takođe, izuzetno je značajan za baletsku muziku, posebno njegova dela Pepeljuga, Romeo i Julija,iz kojeg je kasnije izveden Ples vitezova i simfonijska priča Peća i vuk za decu. Napisao je epsku operu Rat i mir prema romanu Lava Tolstoja, muziku za film Poručnik Kiže i remek-dela sedme umetnostireditelja Sergeja Ejzenštajna – Aleksandar Nevski i Ivan Grozni.
Sergei Prokofiev – Toccata, op. 11 (Martha Argerich, 1962)
Na današnji dan u Magdeburgu rođen je Georg Filip Teleman, nemački barokni kompozitor, orguljaš i kapelmajstor. Živeo je u isto vreme kada i Johan Sebastijan Bah, koji je bio od njega mlađi četiri godine. Bah je u to vreme bio manje poznat od Telemana, a izuzetno je cenio i podržavao njegov rad. Teleman je napisao preko 3600 dela i po tome bi se reklo da je iza sebe ostavio bogat opus koji čine preko 40 opera, 145 kantata, 15 misa, 40 pasija, 6 oratorijuma i više od 600 koncertantnih dela. Podednako je bio posvećen pisanju vokalnih i instrumentalnih dela. S folklornim elementima, kao i prožimanjem francuskog i italijanskog duha, njegova dela poseduju raskošnu paletu zvučnih boja, dijaloge između melodija, dinamičnost ritmičkog toka i originalan zvuk jednog vremena.
Georg Philipp Telemann (1681-1767) – Concerto for Recorder and Viola da Gamba, TWV
Na današnji dan u Beču je rođen Ludvig Fjodorovič Minkus, češki violinista, dirigent i kompozitor. Iako Čeh poreklom, a rođen u Beču, gde je stekao muzičko obrazovanje, dobar deo života proveo je u Rusiji. Njegovo prvo priznato kompozitorsko delo, sada već zaboravljeno, bio je balet Potok, koji je premijeru imao u Parizu.
Na današnji dan u Londonu je rođen ser Endru Lojd Veber, britanski kompozitor, autor u svetu čuvenih mjuzikla, koji se već decenijama izvode na londonskom Vest Endu i njujorškom Brodveju. Napisao je dvadeset jedan mjuzikl, razne cikluse pesama, niz varijacija, dve filmske partiture i rekvijemsku misu, a brojne pesme su postigle veliki uspeh i van mjuzikla.To su, pre svega:The Music of the Night, All I Ask of You iz Fantoma iz opere, I Don’t Know How to Love Him iz mjuzikla Isus Hrist superstar, Memory iz Mačaka…
Na današnji dan u Ajzenahu rođen je Johan Sebastijan Bah, nemački kompozitor, čembalista i orguljaš . O ovom najznačajnijem imenu barokne muzike mnogi rado pišu i govore, o njemu bi moglo mnogo toga da se kaže, ali ovde ćemo se samo ukratko podsetiti jednog od najvažnijih stvaralaca polifone, višeglasne muzike. Svoju skromnost, pobožnost, pedantnost i velikodušnost pretočio je u dela koja su bila uzor mnogim velikim kompozitorskim imenima klasične muzike poput Volfganga Amadeusa Mocarta, Ludviga van Betovena, Frederika Šopena, Roberta Šumana i mnogih drugih. Svoju ljubav prema muzici preneo je na svoje dvadesetoro dece, od kojih su ostali zapaženi Vilhelm Frideman i Karl Filip Emanuel Bah. Zahvaljujući njima i njegovoj drugoj supruzi Ani Magdaleni Bah, kao i kasnijim i modernim izdanjima njegovih dela, danas imamo sačuvan i veliki broj kompozicija i metodologiju rada Johana Sebastijana Baha. On je veoma uvažavao i cenio rad svojih savremenika, divio se Antoniju Vivaldiju, Georgu Filipu Telemanu, Georgu Fridrihu Hendlu, kog nije uspeo da sretne u Nemačkoj, i zbog toga je žalio celog života. Napisao je preko hiljadu dela, vokalnih i instrumentalnih, od kojih su najpoznatija Tokata i fuga u d-molu, Dobro temperovani klavir I i II sveska, Brandenburški koncerti, Svita u D-duru, Svita br. 3 za violončelo, Božićni oratorijum, Goldberg varijacije… Govorio je da stvara u slavu Boga, stoga ne iznenađuje što njegova dela odišu čistotom, intelektualnom dubinom, preciznošću i vanvremenskim melodijama, koje su bile inspiracija mnogim umetnicima kasnijih epoha.
Na današnji dan u Karevu rođen je ruski kompozitor Modest Petrovič Musorgski. Stvaralaštvo ovog kompozitora je najviše uticalo na razvoj ruske muzike. Tokom svog umetničkog stvaralaštva radio je na ostvarenju pet opera od kojih četiri nije završio. Napisao je niz simfonijskih dela, cikluse vokalne i klavirske muzike, mnoge romanse i horske kompozicije. Po zvanju je bio oficir, ali je napustio službu kako bi se priključio grupi nacionalno orijentisanih kompozitora, tzv. „Petorke“. Pažnju je privukao svojom umetničkom poetikom i originalnošću, uz korišćenje folklornih elemenata u svojim delima. Zbog nesvakidašnjeg i modernog načina komponovanja njegov kvalitet i rad nisu mu prepoznati za života, a danas su njegove dve opere Boris Godunov i Hovanščina priznata remek-dela svetskog muzičkog teatra, kao i svita za klavir Slike s izložbe. Dramaturgija njegove operske muzike uticala je na komponovanje Leoša Janačeka, Igora Stravinskog, Dmitrija Šostakoviča, Albana Berga, Olivija Mesijana i mnogih drugih. Rimski-Korsakov, prijatelj Musorgskog, bio je prvi koji je javno izveo njegovo delo, a pored toga, nekoliko godina svog života Korsakov je posvetio uređivanju muzičkog nasleđa svog prijatelja.
Ovaj sajt koristi kolačiće radi što boljeg iskustva posetilaca. Ukoliko nastavite sa korišćenjem sajta, smatra se da ste saglasni sa našim uslovima korišćenja, Politikom privatnosti i potvrđujete prihvatanje kolačića na njegovim stranicama. Politika kolačića
.jpg)
