photo: Julián De La Chica
Ahmed Alom je kubanski pijanista, koji živi i radi u Njujorku. Svoje muzičko obrazovanje počeo je s pet godina u rodnoj Havani, potom je diplomirao u Muzičkoj školi na Menhetnu (Manhattan School of Music) kao stipendista fondacija„Viola B. Marcus“ i „Flavio Varani“, koja je namenjena pijanistima pod vođstvom dr Solomona Mikovskog. Kao solista nastupao je s mnogim orkestrima u Španiji, Kubi, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama, imajući na repertoaru dela Betovena, Šopena, Geršvina, a često je nastupao i kao džez i latino džez pijanista. U junu je objavio svoj album koji nosi simboličan naziv Exilio(Izgnanstvo) i on ga opisuje kao putovanje od prošlosti u sadašnjost, stavljajući akcenat na temu izgnanstva. Osvojio je veliki broj nagrada na prestižnim svetskim takmičenjima kao što su 21. Pijanističko takmičenje u Halapi, Maksičko nacionalno konkurs kamerne muzike, Međunarodno pijanističko takmičenje „Maria Clara Cullel“ na Kostariki, potom u Njujorku, Havani…Svoju svestranost iskazujete kroz raznovrsne projekte poput resitala „Ničija zemlja“ s violinistom Rubenom Rengelom na Lintonskom festivalu kamerne muzike, a učestvovao je i na premijeri koncerta Tentacion za osam članova u saradnji s kolektivom „People of Earth“i dirigentom godine prema časopisu Musical Amerika Tedijem Ambrasom, kao i kolegom Makarturom Dafnisom Prietom.
Vi ste svoj album Exilio posvetili šestorici latinoameričkih kompozitora koji su živeli u egzilu.Šta Vas je podstaklo i inspirisalo da to realizujete?
Inspiracija za ponovno ujedinjenje svih ovih hispano i latinoameričkih kompozitora došla je kroz kombinaciju događaja. Leonardo Gel, jedan od mojih dragih mentora, upoznao me je sa Džulijanom de la Čikom, kolumbijskim kompozitorom koji živi u Bruklinu. Moj mentor je sarađivao pre mnogo godina sa njim u projektu sa Bahovom muzikom, na susretu sa minimalističkim kompozitorima, koji je uključivao muziku De la Čike. Kada sam imao prvi susret sa Džulijanom, upoznao me je sa kolumbijskim kompozitorom Luisom Antoniom Kalvom. Džulijan je napisao knjigu pod nazivom Božja kazna, koja govori o mnogim aspektima njegovog života i gradu u kojem je živeo. Luis Antonio Kalvo je, nažalost, dobio dijagnozu gube i zbog toga je poslat u Agua de Dios, mali grad u Kolumbiji,koji je još od 19. veka bio poznat po tome što su u njemu vođeni brojni eksperimenti sa ljudima obolelim od gube. Kalvo zbog toga nije mogao da izađe iz tog grada do kraja života, bio je u nekoj vrsti izgnanstva unutar svoje zemlje.Njegova muzika nije previše poznata u svetu, a ja sam se odmah zaljubio u njegove kompozicije. Dakle, naša prva ideja je bila da snimimo njegova četiri intermeca. Posle ovog razgovora, nastavili smo da pričamo o Kalvoovom izgnanstvu i shvatio sam svoju ličnu vezu sa svojim sadašnjim životom i društvenim normama u kojima živimo danas. Izgnanstvo je fenomen koji postoji od početka društava. Počeo sam da povezujem tu borbu sa drugim kompozitorima koji dele neke sličnosti, i tražeći kompozitore iz moje domovine Kube, pronašao sam muziku Ignasija Servantesa i Ernesta Lekuone, fantastičnih kompozitora koji su iz uglavnom političkih razloga napustili zemlju i pisali muzikuinspirisani prošlošću koju su napustili.Nakon što sam dodao španske kompozitore, ideja o albumu je izronila kada sam shvatio da je sva ova muzika iz različitih perioda i različitih sredina mogla da se poveže kroz ista osećanja. I da zaključim ideju, moje sopstveno izgnanstvo kao 24-godišnjaka nateralo me je da razmislim o odgovornosti snimanja ovih dela i prenošenja poruke svim ljudima koji ostavljaju iza sebe ovu vrstu vezanosti na različite načine.
Objavu albuma opisujete kao putovanje od prošlosti u sadašnjost s akcentom na temi izgnanstva koje nažalost i danas mnogi nose na svojim plećima.Smatrate li da je breme izgnanstva bilo jedno od povoda kompozitorima da kreiraju svoja dela?
a, iako je reč o kompozitorima različitih stilova i pristupa, koji su stvarali lepu muziku, većina kompozitora je pisala sa tim teretom na svojim plećima. Kada čujem i sviram Kalvovu muziku, mogu da osetim njegovu osetljivost, poniznost i nostalgiju, što po mom mišljenju ima veze sa činjenicom da ne može da izađe i da zna da mu je sve gore i gore od njegove bolesti.Što se tiče Ignasija Servantesa, on je bio politički aktivniji pošto je otišao u Meksiko da prikupi novac za podršku ratu za nezavisnost koji je Kuba vodila protiv Španije. Njegovi plesovi su primer nostalgije i tradicije koje je ostavio iza sebe, donoseći ravnotežu između humora i tuge, među mnogim drugim kubanskim društvenim i kulturnimosobenostima. Sam Lekuona je napisao mnoge afrokubanske plesove sa melodijama i ritmovima koji potiču iz afričkih tradicija od robova na Kubi. Verujem da istorijski životi kompozitora imaju uticaja na njihovu muziku ne samo kod ovih latinoameričkih kompozitora, već i u slučaju Mocarta, Betovena, Šumana, Rahmanjinova, Šostakoviča, između ostalih.
photo: Julián De La Chica
Vaš album nosi simboličan naziv Izgnanstvo (Exilio).Ssmatrate li da u današnjem društvu postoji duhovna otuđenost? Koji su za vas najveći izazovi današnjice?
Od početka čovečanstva, izgnanstvo je istorijski deo ljudskog iskustva. Nažalost, ambicije ljudskih bića su dovele do mnogo bola, patnje i godina sukoba. Svaka kultura je u nekom trenutku imala sukob u kome je egzil bio prisutan, i svaka je u stanju da misli i živi na različite načine. Moj cilj, kao pijaniste koji danas živi u sadašnjosti sa mnogo konflikata, jeste da pružim svoj koncept na način na koji se muzika može razumeti univerzalno, ali i da podelim svoju perspektivu kao muzičara rođenog na Kubi koji sada živi u Njujorku, velikoj metropoli za sve vrste kultura. Jedan od razloga za stvaranje ovog albuma jeste i to što se na Kubi ovo tema stalno ponavlja. Navikao sam se kao i mnogi ljudi, kao što je moja majka navikla da se sa svima oprašta na veoma dubokom nivou. Nemam mnogo prijatelja iz škole koji žive na Kubi. Tako da je to izazov za mene koji dolazim iz ove kulture da pronađem svetle delove i aspekte u ovoj situaciji. Znam da je moglo biti izuzetno teško nastaviti karijeru na Kubi, ali moj život u Njujorku nije samo zbog mog „izgnanstva“, već i zato što je to prestonica umetnosti i muzike i svega u čemu uživam u životu. Volim da pronađem objektivnu tačku, na kojoj mogu da se pozabavim problemima u svojoj zemlji i svim ovim emocijama, ali i da to shvatim sa stepenom otpornosti kako bih mogao da nastavim. Da nastavim jer je moj cilj da budem što je moguće više univerzalan.
Svoje muzičko obrazovanje počeli ste s pet godina u svojoj rodnoj Havani, a potom ste diplomirali u Muzičkoj školi na Menhetnu kao stipendista fondacije Viole B.Markus i fonda za pijaniste Flavija Varanija pod vođstvom dr Solomona Mikovskog. Kako biste opisali svoje prvo upoznavanje s muzikom i taj proces muzičkog stasavanja?
Imali smo klavir u stanu koji je pripadao mojoj tetki i ja bih svirao i pokušavao da naučim tonove i šablone na dirkama. Moja mama je imala mnogo albuma, uključujući klasičnu muziku i džez, i pričala mi je da sam ja te albume slušao po ceo dan i pamtio ritmove. Tada je znala da imam talenat za muziku, pa me je dovela u klasu Hortenzije Apman, koja je bila moj prvi profesor u slušnoj obuci i razumevanju muzike. Imam sreću da kažem da je moj pristup muzici bio kroz čitanje i pevanje, a ne kroz sviranje nekog instrumenta. U stvari, mislim da je to bilo skoro kao kada učite drugi jezik. Kada sam završio taj razred, primljen sam u muzičku školu sa osam godina kao specijalac za udaraljke. Tamo sam morao da pohađam osnovnu školu klavira i tada sam upoznao Beatriče Oliveru, svoju prvu profesorku klavira, koja mi je pokazala sve mogućnosti instrumenta. Tako sam se zaljubio u instrument i ona me je preporučila zapijanistički fakultet kako bih otišao na audiciju i promenio smer. Nisam želeo da odustanem od udaraljki, tako da su posle moje audicije napravili izuzetak i mogao sam da pohađam dva smera – klavir i udaraljke, do svoje 15. godine. Od tada sam imao divne nastavnike kao što su Leonardo Gel i Mersedes Estevez i mnoge druge u različitim oblastima muzike, uključujući istoriju, harmoniju i teoriju. Proveo sam dve godine u Meksiku, živeo sa ocem i učio kod Svetlane Logunove i Ninovske Fernandez. Upoznao sam dr Mikovskog dok je pevao Havanu na jednom od njegovih festivala i prvi put sam mu svirao kada sam imao oko 13 godina. On je uvek imao veoma važan uticaj na mene i imao sam izuzetnu sreću što sam 2017. primljen u njegov studio u muzičkoj školi na Menhetnu. I dalje smo u kontaktu i on mi je i dan-danas inspiracija; i dalje predaje sa svojih 85 godina.
Kao solista nastupali ste s mnogim orkestrima u Španiji, Kubi, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama imajući na svom repertoaru dela Betovena, Šopena, Geršvina. Često ste nastupali i kao džez i latino džez pijanista. Koji žanr najviše volite da izvodite? I kako Vi doživljavate klasičnu i džez muziku, da li pronalazite neku zajdničku nit između te dve vrste muzike?
Mislim da je to pomoglo u mom procesu jer sam mogao da iskažem slobodu koju je teško postići kada ste klasični muzičar. Slušao sam afrokubansku muziku, salsu, rumbu i mnoge druge stilove, dok je u školi postojalo opšte interesovanje đaka da uče o džezu i drugim oblicima improvizacije. Imali smo veliki bend u školi,u kojem smo svirali dosta džez klasika. Sećam se da sam dobio knjigu Džez klavir Marka Levina… i moje vežbe su bile i klasične i džez. Na kraju sam počeo da nalazim ogromnu vezu između njih. Kada sviram Baha, čujem i Bada Pauela. Počeo sam da primenjujem neke od tih ekspresivnih fraza i trudio sam se da zadržim izvesnu slobodu u svom tumačenju. Svakako da su mi osnova i tehnika klasičnog klavira pomogli da radim ono što želim dok improvizujem,ali najveća stvar za mene bila jeda primenim svoje harmonske koncepte u klasičnoj muzici. Tada shvatam i stojim na svom mestu sa činjenicom da je muzika JEDNA, a klasična muzika se ne razlikuje od džeza ili drugih stilova. Imamo iste zvukove i istu sposobnost da izrazimo svoja osećanja. Samo ih koristimo na drugačiji način. Mislim da je izuzetno važno za svakog ambicioznog muzičara da pristupi muzici kao celini, ne samo instrumentom. Volim da sviram Betovenovu sonatu i volim da zamišljam različite akorde ili mogućnosti unutar dela. To mi pomaže da razumem zašto je izabrao jedan akord a ne neki drugi, kao i da pronađem izuzetne trenutke u muzici. Mislim da nam harmonsko i melodijsko razumevanje omogućava da improvizujemo, a improvizacijom postajemo kompozitori. Ako muzici pristupimo kao kompozitori, moći ćemo da pronađemo njenu sopstvenu interpretaciju i onda ćemo moći da je izbalansiramo sa onim što mislimo o kompozitorovim viđenjima dela, tradicije nasuprot modernosti.
photo: Julián De La Chica
Pored dela klasične muzike, Vi često nastupate i kao džez izvođač. Koliko je teško ili lako pripremiti sebe za jedno klasično delo koje zahteva preciznost i disciplinu i džez delo koje, nasuprot tome, zahteva slobodu i nesputanost?
U stvari, mislim da odatle verovatno dolazi nesporazum. Ako pripremamo samo klasično delo zasnovano na preciznosti i disciplini, šta je to što radimo, a čemu je potrebna disciplina? Po mom mišljenju, i po mom iskustvu, pristup klasičnom delu mora da se uradi na dva načina: učenjem tehničkih aspekata, sviranjem nota kao što ste spomenuli, ali onda moramo raditi na kreativnosti. Mnogi pijanisti često vežbaju dok sva dinamika i note nisu na mestu, ali jedva da se zaustavimo na melodijskom pasusu ili ideji koja nije u redu čak i kada su note na mestu. Moramo dozvoliti dve vrste prakse – tehničku praksu u kreativnoj praksi. Kada sviram džez ili kubansku muziku, da, zaista ima više slobode, ali to takođe zahteva dosta discipline. Ako sviramo bi-bap, moramo mu pristupiti po istim pravilima kao da sviramo komad iz klasičnog perioda. Svaki stil ima svoja pravila i moramo ih znati da bismo ih kršili. Mislim da je ovo jedan od koraka koje treba da preduzmemo da bismo počeli da razmišljamo o muzici u celini.
Osvojili ste veliki broj nagrada na prestižnim svetskim takmičenjima poput Ksalapa Pijanističkog takmičenja u Halapi, Meksičkog nacionalnogkonkursa kamerne muzike, Međunarodnog pijanističkog takmičenja„Maria Clara Cullel“ na Kostariki, potom u Njujorku, Havani…Smatrate li da su takmičenja važna za razvoj pijanističke karijere? Koliko su Vam sve te nagrade pomogle i omogućile bolju prohodnost na muzičkoj sceni?
Takmičenje je uvek dobro jer nam daje platformu da izvodimo i da pokažemo svoj razvoj, ali i da treniramo izdržljivost i strah od scene. Takođe, daje mnogo prostora za povratne informacije od žirija i možemo mnogo naučiti o drugim takmičarima. Mislim da takmičenja nisu dobra kada je cilj samo pobeda, bez obzira na sve. Često će učenici vežbati iste komade svake godine kako bi prolazili kroz ista takmičenja sa istim radovima iznova i iznova. Rezultat će biti da u budućnosti učenik neće imati nikakve alate za učenje muzike jer je jedino interesovanje za sviranje istih komada. U takmičenje treba uvek učestvovati sa načinom razmišljanja da možete da izvodite što je lepše moguće i da svirate na platformama gde možete dobiti povratne informacije i nastaviti sa svojim razvojem. Vraćajući se na jedno od vaših pitanja o sviranju klasične muzike, studentima treba da damo muziku sa stepenom složenosti u kojoj imaju izazove, ali u kojoj mogu da rade na kreativnosti i interpretaciji. Ako sviraju samo složenu muziku, ceo život će se boriti da odsviraju komad, a čak i ako sviraju na pravi način, nisu prošli kroz pravi proces.
Svoju svestranost iskazujete kroz raznovrsne projekte poput resitala „Ničija zemlja“ s violinistom Rubenom Rengelom na Lintonskom festivalu kamerne muzike; takođe, bili ste deo premijere koncerta „Tentacion“ za osam članova u saradnji sa kolektivom„People of Earth“ u saradnji s dirigentom godine časopisaMusical Amerika Tedijem Ambrasom i kolegom Makarturom Dafnisom Prijetom. Kakvo je Vaše iskustvo u saradnji sa njima i realizaciji svih tih projekata?
Kada sam radio koncert Dafnisa Prijetasa članovima kolektiva„Ljudi Zemlje“(„People of Earth“) i Tedijem Abramsom, sarađivao sam sa sjajnim ljudima i učio sam od njih. Tedi je jedan od muzičara kojima se najviše divim i smatram ga svojim mentorom. Abrams ima kapacitet ne samo da nastupa na briljantan način, on je i ambasador kulture u svom gradu, gde uvek ima cilj da svojom muzikom i onim što radi dopre do ljudi i društvenih pitanja. Svestan je odgovornosti koju kao muzičari imamo da budemo u službi vremena u kome živimo i da pravimo muziku ne samo za lični užitak. Kada sam s prijateljima iz kolektiva „Ljudi Zemlje mogu da uživam i da učim od 12 ljudi koji dolaze iz veoma različitih mesta, ali bez obzira na to, mi nekako zajedno stvaramo muziku. To je vežba koja nas uči da budemo otvorenog uma i da uvek pokušavamo da saslušamo mišljenja koja se mogu razlikovati od vašeg.Što se tiče Rubena Rengela, on je jedan od najsjajnijih muzičara koje sam ikada sreo i mi smo savremenici. Ne samo da delimo isti jezik i neke osobine naše kulture, već smo izvodili tematski repertoar o sukobu, sa delima Pulenka i Stravinskog. On je takođe zagovornik aspekta muzike koji uključuje ljude i društvena pitanja, jer je član programa„Ensemble Connect“ i veoma je aktivan u javnim školama i na festivalima, između ostalog.
Dosta ste posvećeni savremenom stvaralaštvu, ali istovremeno negujete tradicionalne vrednosti, kako vidite današnji tok, razvoj umetnosti u svetu? Smatrate li da današnja publika ima neka nova interesovanja i očekivanja na koncertima klasične i džez muzike?
Umetnost je izuzetno subjektivna i današnje društvo ide brže nego ikad. Ali ovo je prilika da se približimo velikoj publici jer trenutno raste interesovanje za druge vrste muzike i različite stvari, a živimo u svetu u kome je lakše komunicirati putem društvenih mreža. Mislim da se, društveno gledano, ljudi podstiču da nauče više o različitim kulturama sa kojima živimo, barem u Sjedinjenim Državama. To čini razliku u muzici jer znači da imamo novije elemente za transformaciju. Koncerti klasične muzike nisu isti iz prošlosti, kao ni ono što sviramo na koncertima. Mislim da je veoma važno stvarati dobru muziku i uvek se truditi da utičemo na ono što muzički pokušavamo da kažemo. Mi smo ambasadori svog vremena i mislim da moramo da budemo izuzetno informisani o svemu što se dešava oko nas, jer će nam to pomoći da stvaramo i pronađemo inspiraciju kakvu su imali kompozitori iz Izgnanstva u svoje vreme.
Koju literaturu volite da čitate? Da li postoji neki interesantan hobi ili nešto što Vam prija tokom odmora ili možda čak prilikom pripreme za neki koncert?
Zamišljam ga sa kompozitorima poput Čajkovskog i Rahmanjinova. Grčka i rimska filozofija, kao što su pisma Marka Aurelija, i kubanska poezija Hozea Martija, među stvarima suu kojima najviše uživam. Strastveni sam šahovski entuzijasta i volim da igram „blic“ igre (igre od 3 minuta) na mreži pre koncerata. Mislim da to pomaže mom mozgu da se probudi i da se oseća fokusirano i inspirisano na koncertima. Volim da igram fudbal svaki put kada mogu volim da kuvam i spremam kafu na mnogo načina. Volim da šetam Njujorkom, a u poslednje vreme me zanima i dirigovanje.
