U sredu 25. oktobra 2023. godine u 18 časova u Jevrejskom kulturnom centru biće održano predavanje pod nazivom O muzici kompozitora, muzikologa i dirigenta Eriha Eliše Samlaića povodom obeležavanja 110. godišnjice rođenja. Predavač će biti muzikolog Mirko Jeremić, a pod vođstvom Stefana Zekića hor „Braća Baruh“ će izvesti dve Samlaićeve horske kompozicije.
Erih Eliša Samlaić je bio veoma svestrana umetnička ličnost. Prva saznanja o njemu dobili smo kroz njegovo delo Pesnik i proleće, koje je muzikolog Mirko Jeremića otkrio 2020. godine prilikom sređivanja zaostavštine srpskog kompozitora Milenka Živkovića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. „Te iste godine na Međunarodnom naučnom skupu Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu tema je bila Stradanje/Jevreji. Podstaknut otkrićem ove kompozicije započeo sam jednu od mojih mnogobrojnih velikih avantura istraživanja kompozitora. Put me je vodio od Jevrejske opštine u Zemunu, muzikologa Dušana Mihaleka, preko Jevrejske opštine u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Muzičke škole „Stanković“ do mnogobrojnih internet sajtova, na kojima sam sakupljao osnovne podatke o ovom, ispostaviće se, veoma nadarenom muzičaru, koji je stradao veoma mlad 1944. godine u Jasenovcu“, objašnjava predavač Mirko Jeremić.
Mirko Jeremić, muzikolog
Pored pomenutog dela Pesnik i proleće, Samlaićev opus sadrži i četiri horske kompozicije, dve za violinu i klavir s naslovima Sefardska tema s Balkana i Jevrejska melodija s Balkana, koje je još 1940. godine izdala američka izdavačka kuća „Transcontinental Music Corporation“ iz Njujorka i kompoziciju za glas i kamerni orkestar Kuda plove naše lađe. „Ušao sam u trag svim njegovim društvenim i profesionalnim aktivnostima kojima je i kao dirigent i kao muzikolog doprineo razumevanju jevrejske muzike. Dirigentska delatnost Samlaića bila je najaktivnija tokom njegovog života u Zagrebu, gde je redovno dirigovao koncertima u zagrebačkoj sinagogi. Kao muzikolog, Samlaić je iza sebe ostavio veliki broj muzikoloških radova, koji se, u prvom redu, tiču izučavanja jevrejske muzike i istorije sinagogalnog pevanja. Objavljivao ih je u mnogobrojnim časopisima u Beogradu i Zagrebu“, navodi predavač Mirko Jeremić.
„Sagledavajući značaj i nužnost podsećanja na Eriha Samlaića, a imajući u vidu da je ove godine godišnjica njegovog rođenja, podstakao sam Stefana Zekića i Stefana Sablića da u Jevrejskom kulturnom centru organizujemo predavanje koje će imati za cilj da javnost podseti i upozna sa Samlaićevim životom i stvaralaštvom. Imajući u vidu da je neophodno čuti muziku kompozitora, prisutnima će hor ’Braća Baruh’ interpretirati dve Samlaićeve kompozicije – Tri pastela i Baladu. Predavanje neće biti koncipirano izrazito stručno, već ću težiti da kroz priču ukažem na sve pojedinosti Eriha Samlaića i njegovog umetničkog delovanja jezikom pristupačnim za sve“ istakao je Mirko Jeremić.
Ahmed Alom je kubanski pijanista, koji živi i radi u Njujorku. Svoje muzičko obrazovanje počeo je s pet godina u rodnoj Havani, potom je diplomirao u Muzičkoj školi na Menhetnu (Manhattan School of Music) kao stipendista fondacija„Viola B. Marcus“ i „Flavio Varani“, koja je namenjena pijanistima pod vođstvom dr Solomona Mikovskog. Kao solista nastupao je s mnogim orkestrima u Španiji, Kubi, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama, imajući na repertoaru dela Betovena, Šopena, Geršvina, a često je nastupao i kao džez i latino džez pijanista. U junu je objavio svoj album koji nosi simboličan naziv Exilio(Izgnanstvo) i on ga opisuje kao putovanje od prošlosti u sadašnjost, stavljajući akcenat na temu izgnanstva. Osvojio je veliki broj nagrada na prestižnim svetskim takmičenjima kao što su 21. Pijanističko takmičenje u Halapi, Maksičko nacionalno konkurs kamerne muzike, Međunarodno pijanističko takmičenje „Maria Clara Cullel“ na Kostariki, potom u Njujorku, Havani…Svoju svestranost iskazujete kroz raznovrsne projekte poput resitala „Ničija zemlja“ s violinistom Rubenom Rengelom na Lintonskom festivalu kamerne muzike, a učestvovao je i na premijeri koncerta Tentacion za osam članova u saradnji s kolektivom „People of Earth“i dirigentom godine prema časopisu Musical Amerika Tedijem Ambrasom, kao i kolegom Makarturom Dafnisom Prietom.
Vi ste svoj album Exilio posvetili šestorici latinoameričkih kompozitora koji su živeli u egzilu.Šta Vas je podstaklo i inspirisalo da to realizujete?
Inspiracija za ponovno ujedinjenje svih ovih hispano i latinoameričkih kompozitora došla je kroz kombinaciju događaja. Leonardo Gel, jedan od mojih dragih mentora, upoznao me je sa Džulijanom de la Čikom, kolumbijskim kompozitorom koji živi u Bruklinu. Moj mentor je sarađivao pre mnogo godina sa njim u projektu sa Bahovom muzikom, na susretu sa minimalističkim kompozitorima, koji je uključivao muziku De la Čike. Kada sam imao prvi susret sa Džulijanom, upoznao me je sa kolumbijskim kompozitorom Luisom Antoniom Kalvom. Džulijan je napisao knjigu pod nazivom Božja kazna, koja govori o mnogim aspektima njegovog života i gradu u kojem je živeo. Luis Antonio Kalvo je, nažalost, dobio dijagnozu gube i zbog toga je poslat u Agua de Dios, mali grad u Kolumbiji,koji je još od 19. veka bio poznat po tome što su u njemu vođeni brojni eksperimenti sa ljudima obolelim od gube. Kalvo zbog toga nije mogao da izađe iz tog grada do kraja života, bio je u nekoj vrsti izgnanstva unutar svoje zemlje.Njegova muzika nije previše poznata u svetu, a ja sam se odmah zaljubio u njegove kompozicije. Dakle, naša prva ideja je bila da snimimo njegova četiri intermeca. Posle ovog razgovora, nastavili smo da pričamo o Kalvoovom izgnanstvu i shvatio sam svoju ličnu vezu sa svojim sadašnjim životom i društvenim normama u kojima živimo danas. Izgnanstvo je fenomen koji postoji od početka društava. Počeo sam da povezujem tu borbu sa drugim kompozitorima koji dele neke sličnosti, i tražeći kompozitore iz moje domovine Kube, pronašao sam muziku Ignasija Servantesa i Ernesta Lekuone, fantastičnih kompozitora koji su iz uglavnom političkih razloga napustili zemlju i pisali muzikuinspirisani prošlošću koju su napustili.Nakon što sam dodao španske kompozitore, ideja o albumu je izronila kada sam shvatio da je sva ova muzika iz različitih perioda i različitih sredina mogla da se poveže kroz ista osećanja. I da zaključim ideju, moje sopstveno izgnanstvo kao 24-godišnjaka nateralo me je da razmislim o odgovornosti snimanja ovih dela i prenošenja poruke svim ljudima koji ostavljaju iza sebe ovu vrstu vezanosti na različite načine.
Objavu albuma opisujete kao putovanje od prošlosti u sadašnjost s akcentom na temi izgnanstva koje nažalost i danas mnogi nose na svojim plećima.Smatrate li da je breme izgnanstva bilo jedno od povoda kompozitorima da kreiraju svoja dela?
a, iako je reč o kompozitorima različitih stilova i pristupa, koji su stvarali lepu muziku, većina kompozitora je pisala sa tim teretom na svojim plećima. Kada čujem i sviram Kalvovu muziku, mogu da osetim njegovu osetljivost, poniznost i nostalgiju, što po mom mišljenju ima veze sa činjenicom da ne može da izađe i da zna da mu je sve gore i gore od njegove bolesti.Što se tiče Ignasija Servantesa, on je bio politički aktivniji pošto je otišao u Meksiko da prikupi novac za podršku ratu za nezavisnost koji je Kuba vodila protiv Španije. Njegovi plesovi su primer nostalgije i tradicije koje je ostavio iza sebe, donoseći ravnotežu između humora i tuge, među mnogim drugim kubanskim društvenim i kulturnimosobenostima. Sam Lekuona je napisao mnoge afrokubanske plesove sa melodijama i ritmovima koji potiču iz afričkih tradicija od robova na Kubi. Verujem da istorijski životi kompozitora imaju uticaja na njihovu muziku ne samo kod ovih latinoameričkih kompozitora, već i u slučaju Mocarta, Betovena, Šumana, Rahmanjinova, Šostakoviča, između ostalih.
Ahmed Alom, pijanista photo: Julián De La Chica
Vaš album nosi simboličan naziv Izgnanstvo (Exilio).Ssmatrate li da u današnjem društvu postoji duhovna otuđenost? Koji su za vas najveći izazovi današnjice?
Od početka čovečanstva, izgnanstvo je istorijski deo ljudskog iskustva. Nažalost, ambicije ljudskih bića su dovele do mnogo bola, patnje i godina sukoba. Svaka kultura je u nekom trenutku imala sukob u kome je egzil bio prisutan, i svaka je u stanju da misli i živi na različite načine. Moj cilj, kao pijaniste koji danas živi u sadašnjosti sa mnogo konflikata, jeste da pružim svoj koncept na način na koji se muzika može razumeti univerzalno, ali i da podelim svoju perspektivu kao muzičara rođenog na Kubi koji sada živi u Njujorku, velikoj metropoli za sve vrste kultura. Jedan od razloga za stvaranje ovog albuma jeste i to što se na Kubi ovo tema stalno ponavlja. Navikao sam se kao i mnogi ljudi, kao što je moja majka navikla da se sa svima oprašta na veoma dubokom nivou. Nemam mnogo prijatelja iz škole koji žive na Kubi. Tako da je to izazov za mene koji dolazim iz ove kulture da pronađem svetle delove i aspekte u ovoj situaciji. Znam da je moglo biti izuzetno teško nastaviti karijeru na Kubi, ali moj život u Njujorku nije samo zbog mog „izgnanstva“, već i zato što je to prestonica umetnosti i muzike i svega u čemu uživam u životu. Volim da pronađem objektivnu tačku, na kojoj mogu da se pozabavim problemima u svojoj zemlji i svim ovim emocijama, ali i da to shvatim sa stepenom otpornosti kako bih mogao da nastavim. Da nastavim jer je moj cilj da budem što je moguće više univerzalan.
Svoje muzičko obrazovanje počeli ste s pet godina u svojoj rodnoj Havani, a potom ste diplomirali u Muzičkoj školi na Menhetnu kao stipendista fondacije Viole B.Markus i fonda za pijaniste Flavija Varanija pod vođstvom dr Solomona Mikovskog. Kako biste opisali svoje prvo upoznavanje s muzikom i taj proces muzičkog stasavanja?
Imali smo klavir u stanu koji je pripadao mojoj tetki i ja bih svirao i pokušavao da naučim tonove i šablone na dirkama. Moja mama je imala mnogo albuma, uključujući klasičnu muziku i džez, i pričala mi je da sam ja te albume slušao po ceo dan i pamtio ritmove. Tada je znala da imam talenat za muziku, pa me je dovela u klasu Hortenzije Apman, koja je bila moj prvi profesor u slušnoj obuci i razumevanju muzike. Imam sreću da kažem da je moj pristup muzici bio kroz čitanje i pevanje, a ne kroz sviranje nekog instrumenta. U stvari, mislim da je to bilo skoro kao kada učite drugi jezik. Kada sam završio taj razred, primljen sam u muzičku školu sa osam godina kao specijalac za udaraljke. Tamo sam morao da pohađam osnovnu školu klavira i tada sam upoznao Beatriče Oliveru, svoju prvu profesorku klavira, koja mi je pokazala sve mogućnosti instrumenta. Tako sam se zaljubio u instrument i ona me je preporučila zapijanistički fakultet kako bih otišao na audiciju i promenio smer. Nisam želeo da odustanem od udaraljki, tako da su posle moje audicije napravili izuzetak i mogao sam da pohađam dva smera – klavir i udaraljke, do svoje 15. godine. Od tada sam imao divne nastavnike kao što su Leonardo Gel i Mersedes Estevez i mnoge druge u različitim oblastima muzike, uključujući istoriju, harmoniju i teoriju. Proveo sam dve godine u Meksiku, živeo sa ocem i učio kod Svetlane Logunove i Ninovske Fernandez. Upoznao sam dr Mikovskog dok je pevao Havanu na jednom od njegovih festivala i prvi put sam mu svirao kada sam imao oko 13 godina. On je uvek imao veoma važan uticaj na mene i imao sam izuzetnu sreću što sam 2017. primljen u njegov studio u muzičkoj školi na Menhetnu. I dalje smo u kontaktu i on mi je i dan-danas inspiracija; i dalje predaje sa svojih 85 godina.
Kao solista nastupali ste s mnogim orkestrima u Španiji, Kubi, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama imajući na svom repertoaru dela Betovena, Šopena, Geršvina. Često ste nastupali i kao džez i latino džez pijanista. Koji žanr najviše volite da izvodite? I kako Vi doživljavate klasičnu i džez muziku, da li pronalazite neku zajdničku nit između te dve vrste muzike?
Mislim da je to pomoglo u mom procesu jer sam mogao da iskažem slobodu koju je teško postići kada ste klasični muzičar. Slušao sam afrokubansku muziku, salsu, rumbu i mnoge druge stilove, dok je u školi postojalo opšte interesovanje đaka da uče o džezu i drugim oblicima improvizacije. Imali smo veliki bend u školi,u kojem smo svirali dosta džez klasika. Sećam se da sam dobio knjigu Džez klavir Marka Levina… i moje vežbe su bile i klasične i džez. Na kraju sam počeo da nalazim ogromnu vezu između njih. Kada sviram Baha, čujem i Bada Pauela. Počeo sam da primenjujem neke od tih ekspresivnih fraza i trudio sam se da zadržim izvesnu slobodu u svom tumačenju. Svakako da su mi osnova i tehnika klasičnog klavira pomogli da radim ono što želim dok improvizujem,ali najveća stvar za mene bila jeda primenim svoje harmonske koncepte u klasičnoj muzici. Tada shvatam i stojim na svom mestu sa činjenicom da je muzika JEDNA, a klasična muzika se ne razlikuje od džeza ili drugih stilova. Imamo iste zvukove i istu sposobnost da izrazimo svoja osećanja. Samo ih koristimo na drugačiji način. Mislim da je izuzetno važno za svakog ambicioznog muzičara da pristupi muzici kao celini, ne samo instrumentom. Volim da sviram Betovenovu sonatu i volim da zamišljam različite akorde ili mogućnosti unutar dela. To mi pomaže da razumem zašto je izabrao jedan akord a ne neki drugi, kao i da pronađem izuzetne trenutke u muzici. Mislim da nam harmonsko i melodijsko razumevanje omogućava da improvizujemo, a improvizacijom postajemo kompozitori. Ako muzici pristupimo kao kompozitori, moći ćemo da pronađemo njenu sopstvenu interpretaciju i onda ćemo moći da je izbalansiramo sa onim što mislimo o kompozitorovim viđenjima dela, tradicije nasuprot modernosti.
Ahmed Alom, pijanista photo: Julián De La Chica
Pored dela klasične muzike, Vi često nastupate i kao džez izvođač. Koliko je teško ili lako pripremiti sebe za jedno klasično delo koje zahteva preciznost i disciplinu i džez delo koje, nasuprot tome, zahteva slobodu i nesputanost?
U stvari, mislim da odatle verovatno dolazi nesporazum. Ako pripremamo samo klasično delo zasnovano na preciznosti i disciplini, šta je to što radimo, a čemu je potrebna disciplina? Po mom mišljenju, i po mom iskustvu, pristup klasičnom delu mora da se uradi na dva načina: učenjem tehničkih aspekata, sviranjem nota kao što ste spomenuli, ali onda moramo raditi na kreativnosti. Mnogi pijanisti često vežbaju dok sva dinamika i note nisu na mestu, ali jedva da se zaustavimo na melodijskom pasusu ili ideji koja nije u redu čak i kada su note na mestu. Moramo dozvoliti dve vrste prakse – tehničku praksu u kreativnoj praksi. Kada sviram džez ili kubansku muziku, da, zaista ima više slobode, ali to takođe zahteva dosta discipline. Ako sviramo bi-bap, moramo mu pristupiti po istim pravilima kao da sviramo komad iz klasičnog perioda. Svaki stil ima svoja pravila i moramo ih znati da bismo ih kršili. Mislim da je ovo jedan od koraka koje treba da preduzmemo da bismo počeli da razmišljamo o muzici u celini.
Osvojili ste veliki broj nagrada na prestižnim svetskim takmičenjima poput Ksalapa Pijanističkog takmičenja u Halapi, Meksičkog nacionalnogkonkursa kamerne muzike, Međunarodnog pijanističkog takmičenja„Maria Clara Cullel“ na Kostariki, potom u Njujorku, Havani…Smatrate li da su takmičenja važna za razvoj pijanističke karijere? Koliko su Vam sve te nagrade pomogle i omogućile bolju prohodnost na muzičkoj sceni?
Takmičenje je uvek dobro jer nam daje platformu da izvodimo i da pokažemo svoj razvoj, ali i da treniramo izdržljivost i strah od scene. Takođe, daje mnogo prostora za povratne informacije od žirija i možemo mnogo naučiti o drugim takmičarima. Mislim da takmičenja nisu dobra kada je cilj samo pobeda, bez obzira na sve. Često će učenici vežbati iste komade svake godine kako bi prolazili kroz ista takmičenja sa istim radovima iznova i iznova. Rezultat će biti da u budućnosti učenik neće imati nikakve alate za učenje muzike jer je jedino interesovanje za sviranje istih komada. U takmičenje treba uvek učestvovati sa načinom razmišljanja da možete da izvodite što je lepše moguće i da svirate na platformama gde možete dobiti povratne informacije i nastaviti sa svojim razvojem. Vraćajući se na jedno od vaših pitanja o sviranju klasične muzike, studentima treba da damo muziku sa stepenom složenosti u kojoj imaju izazove, ali u kojoj mogu da rade na kreativnosti i interpretaciji. Ako sviraju samo složenu muziku, ceo život će se boriti da odsviraju komad, a čak i ako sviraju na pravi način, nisu prošli kroz pravi proces.
Svoju svestranost iskazujete kroz raznovrsne projekte poput resitala „Ničija zemlja“ s violinistom Rubenom Rengelom na Lintonskom festivalu kamerne muzike; takođe, bili ste deo premijere koncerta „Tentacion“ za osam članova u saradnji sa kolektivom„People of Earth“ u saradnji s dirigentom godine časopisaMusical Amerika Tedijem Ambrasom i kolegom Makarturom Dafnisom Prijetom. Kakvo je Vaše iskustvo u saradnji sa njima i realizaciji svih tih projekata?
Kada sam radio koncert Dafnisa Prijetasa članovima kolektiva„Ljudi Zemlje“(„People of Earth“) i Tedijem Abramsom, sarađivao sam sa sjajnim ljudima i učio sam od njih. Tedi je jedan od muzičara kojima se najviše divim i smatram ga svojim mentorom. Abrams ima kapacitet ne samo da nastupa na briljantan način, on je i ambasador kulture u svom gradu, gde uvek ima cilj da svojom muzikom i onim što radi dopre do ljudi i društvenih pitanja. Svestan je odgovornosti koju kao muzičari imamo da budemo u službi vremena u kome živimo i da pravimo muziku ne samo za lični užitak. Kada sam s prijateljima iz kolektiva „Ljudi Zemlje mogu da uživam i da učim od 12 ljudi koji dolaze iz veoma različitih mesta, ali bez obzira na to, mi nekako zajedno stvaramo muziku. To je vežba koja nas uči da budemo otvorenog uma i da uvek pokušavamo da saslušamo mišljenja koja se mogu razlikovati od vašeg.Što se tiče Rubena Rengela, on je jedan od najsjajnijih muzičara koje sam ikada sreo i mi smo savremenici. Ne samo da delimo isti jezik i neke osobine naše kulture, već smo izvodili tematski repertoar o sukobu, sa delima Pulenka i Stravinskog. On je takođe zagovornik aspekta muzike koji uključuje ljude i društvena pitanja, jer je član programa„Ensemble Connect“ i veoma je aktivan u javnim školama i na festivalima, između ostalog.
Dosta ste posvećeni savremenom stvaralaštvu, ali istovremeno negujete tradicionalne vrednosti, kako vidite današnji tok, razvoj umetnosti u svetu? Smatrate li da današnja publika ima neka nova interesovanja i očekivanja na koncertima klasične i džez muzike?
Umetnost je izuzetno subjektivna i današnje društvo ide brže nego ikad. Ali ovo je prilika da se približimo velikoj publici jer trenutno raste interesovanje za druge vrste muzike i različite stvari, a živimo u svetu u kome je lakše komunicirati putem društvenih mreža. Mislim da se, društveno gledano, ljudi podstiču da nauče više o različitim kulturama sa kojima živimo, barem u Sjedinjenim Državama. To čini razliku u muzici jer znači da imamo novije elemente za transformaciju. Koncerti klasične muzike nisu isti iz prošlosti, kao ni ono što sviramo na koncertima. Mislim da je veoma važno stvarati dobru muziku i uvek se truditi da utičemo na ono što muzički pokušavamo da kažemo. Mi smo ambasadori svog vremena i mislim da moramo da budemo izuzetno informisani o svemu što se dešava oko nas, jer će nam to pomoći da stvaramo i pronađemo inspiraciju kakvu su imali kompozitori iz Izgnanstva u svoje vreme.
Koju literaturu volite da čitate? Da li postoji neki interesantan hobi ili nešto što Vam prija tokom odmora ili možda čak prilikom pripreme za neki koncert?
Zamišljam ga sa kompozitorima poput Čajkovskog i Rahmanjinova. Grčka i rimska filozofija, kao što su pisma Marka Aurelija, i kubanska poezija Hozea Martija, među stvarima suu kojima najviše uživam. Strastveni sam šahovski entuzijasta i volim da igram „blic“ igre (igre od 3 minuta) na mreži pre koncerata. Mislim da to pomaže mom mozgu da se probudi i da se oseća fokusirano i inspirisano na koncertima. Volim da igram fudbal svaki put kada mogu volim da kuvam i spremam kafu na mnogo načina. Volim da šetam Njujorkom, a u poslednje vreme me zanima i dirigovanje.
Samjuel Siskind je mladi šesnaestogodišnji kompozitor, vokalni izvođač i glumac iz Los Anđelesa. Kao štićenik Programa za stipendiranje kompozitora Losanđeleske filharmonije (LA Phil Composer Fellowship Program) trenutno pohađa drugu godinu srednje škole u Los Anđelesu. Pored svojih već velikih kompozitorskih dela, koja je imao priliku da predstavi u najvećim svetskim salama poput Karnegi hola, Rojs hola ili Kalifornijskog univerziteta, u februaru je na poziv umetničke direktorke prestižnog ansambla „The Golden Bridge“ (Zlatni most) Suzi Digbi izvedeno njegovo delo u crkvi Svih svetih na Beverli Hilsu. Biografiju ovog umetnika obogaćuje i iskustvo snimanja u Holivudu, kada je Metju Vajlder nekoliko njegovih komada zabeležio u studiju „Capitol Records“. Samuelov horski komad The Forest (Šuma) odabran je za izvođenje na velikoj turneji Nacionalnog dečjeg hora po Aziji. Svestranost ovog mladog umetnika ogleda se i u njegovim neobičnim sportskim aktivnostima i hobijima. Pored skijanja i jedrenja, Samjuel trenutno radi na dobijanju dozvole za upravljanje malim avionima.
Kao šestomesečna beba upoznali ste muziku što Vas je dovelo do toga da već sa osam godina napišete svoju prvu kompoziciju, a sa dvanaest delo The Forest, koje je Nacionalni dečji hor izveo na svojoj turneji po Aziji. Kakva su vam sećanja na te početke i susrete s komponovanjem? Šta vas je podstaklo da se opredelite za komponovanje i vokalno izvođaštvo?
Imao sam sreću da sam se s klavirom upoznao kroz kreativnu metodu koju je moj otac stvorio na našoj lokalnoj pijaci, na farmi. Metoda je nazvana „jednostavna muzika“, a prva lekcije za najmlađe donosi različite muzičke koncepte kroz crtanje slika i sviranje na dirkama onoga što osećamo. Sećam se kako sam radio domaći zadatak za svoj prvi čas. Imao sam oko pet godina, a zadatak nam je bio da temu priče nacrtamo drvenim bojicama. Nakon toga crtež smo postavljali na klavir i svirali smo prema nacrtanom… nastavna jedinica se zvala „odsviraj priču“. Do tada mi je detinjstvo već bilo ispunjeno maštovitim igrama, tako da kad sam jednom naučio da sviranjem prenesem svoja osećanja, postao sam zavisan od toga i komponovanje je bilo moja zabava. Kada bih svirao repertoar, bilo da sam sam bilo pred publikom, često sam modifikovao tumačenje muzičkog komada kako bih ga „oživeo“ i učinio zanimljivijim. Kako sam tražio više muzičkog obrazovanja od časova pevanja u školi, tako je vokalno izvođenje došlo prirodno. Moji roditelji su osnovali Nacionalni dečji hor (National Children’s Chorus – NCC) kad sam završavao drugi razred i počeo sam tamo da pevam na početku trećeg.
Osim što je Vaše delo Šuma (The Forest) izveo Nacionalni dečji hor, određeni Vaši komadi su privukli pažnju producenta Metjua Vajldera, koji je u kultnom holivudskom studiju „Capitol Records“ snimio ta dela. Kakav je doživljaj biti deo holivudskog sveta? Kakve su Vam uspomene s tog snimanja?
Snimanje u studiju „Capitol“ bio je jedan od najznačajnijih dana u mom životu. Metju je dovoljno unapred rezervisao muzičare i studio, ali te nedelje kad je bilo zakazano snimanje Diznijevim studijima je hitno bilo potrebno snimanje filmske muzike. Nekoliko „mojih“ muzičara bilo je pozvano na taj Diznijev projekat. Videći koliko je ljudi ostalo uz mene, koji sam bio toliko mlad, inspirisalo me je da još više radim.
Mnogi kompozitori imaju svoje uzore kada je reč o osmišljavanju dela i oslanjaju se na melodije Baha, Mocarta, Šopena… Da li Vi imate neki uzor? Prilikom procesa rada da li pronalazite inspiraciju u delima kompozitora klasične muzike ili nekog drugog žanra?
Slušajući radio-stanice s klasikom, još u ranoj mladosti „izložio“ sam se muzici mnogih klasičnih kompozitora. Pevanje u horu samo je proširilo moj repertoar prema vokalnim delima zapadnoevropske tradicije. Uvek tragam za novom muzikom koju ću slušati, često vođen i potaknut predstojećim projektima i izvođenjima.
Prilikom Vaših nastupa ne samo da se izvodi Vaša kompozicija, već Vi i pevate. Šta Vas trenutno više ispunjava – pevanje ili komponovanje?
Na dan kada je moja horska kompozicija Šuma (The Forest) predstavljena mojim vršnjacima u Nacionalnom dečjem horu, bio sam izvan sebe; nisam se osećao ugodno i nisam bio siguran kako će delo biti primljeno. Olakšanje sam osetio tek posle nekoliko nedelja, kada su oni savladali pesmu i kada sam shvatio da moji prijatelji uživaju izvodeći je. Stojeći na bini i slušajući njihovo zadovoljstvo dok su pevali melodiju i tekst na kojima sam ja radio godinama posle škole – bilo je stvarno uzbudljivo. Osećao sam da bi ono što je za mene bilo lično moglo postati univerzalno i njihova reakcija na delo, kao moja prva publika, bio je najveći dar! Pre mesec dana na koncertu „The Golden Bridge“, na Beverli Hilsu, profesionalni pevači izveli su delo koje mi je bilo naručeno. Otkrio sam koliko je na mene uznemiravajuće delovalo prisustvovanje „živom“ premijenom izvođenju, s publikom, sopstvene kompozicije; sto puta bolje sam se osećao kada sam dobio snimak tog izvođenja. To me je baš ispunilo! Dosta sam radio na svom glasu i uživam kad pevam pred publikom. Veoma se radujem učešću u izvođenju dela Tinker of Tivoli u Vejlu, avgusta ove godine, kao i turneji po Velikoj Britaniji na leto, pred snimanje božićnog albuma s Nacionalnim dečjim horom u čuvenom londonskom studiju „Abbey Road“.
U kom žanru vidite sebe kao kompozitora? Da li biste želeli da stvarate filmsku muziku, džez ili i dalje više naginjete „tradicionalnom“ klasičnom stilu?
Ne osećam nikakvu žanrovsku ograničenost upravo zbog toga što je moje rano sviranje i komponovanje teklo tako glatko. Koristio sam uticaje džeza u više svojih koncertnih komada; prvi put sam istraživao te teme, kao studiju Geršvina i Koplanda, u mom trostavačnom Koncertu za klavir i orkestar (2021). Džez sam koristio i u mom novom horskom ciklusu Release (2022). Mene isključivo pokreću kreativni impusli onoga što zvuči najzanimljivije ili je dirljivo. Ja sam ljubitelj filmova, a kako je moj otac u tom poslu, priređivali smo nedeljne kućne projekcije još od moje treće godine. U ovom trenutku komponujem onako kako mi dolazi… koji god projekat stigne do mene, spremno ću se prilagoditi tome.
Koji Vas predmet ili oblast u školi koju pohađate najviše inspiriše i pomaže Vam da formirate svoj kompozitorski ukus i stil?
Jedna od prvih stvari koje sam naučio od mog mentora komponovanja dr Jana Krausa jeste da je komponovanje nalik pisanju priče – vi publiku vodite na jedno putovanje. Naravno, sve je počelo s mojim prvim časovima klavira i metodom „odsviraj priču“. Posrećilo mi se što sam u Školi za umetnost i nauku „Raskršća“ (Crossroads School for the Arts and Sciences) imao izuzetnog nastavnika engleskog – Džulijana Lorenta i njega sam pozvao na nedavnu premijeru mog horskog komada –osećao sam da mu toliko toga dugujem jer me je naučio disciplini i strukturi pisanja. A i on je muzičar! Kada stvaram svoje kompozicije, inspiraciju mi predstavlja i moderna istorija, a pogotovo vremena u kojima su stvarali mnogi kompozitori kojima se divim. Kada imam nov komad koji treba da sviram, često želim da znam okolnosti vremena kad je on napisan. Većina kompozitora ima mnoga interesovanja van muzike jer komponovanje dolazi upravo iz životnog iskustva.
Prilikom pisanja dela za horski ansambl šta za Vas predstavlja najveći izazov u tom procesu rada i pisanju partiture?
Kada komponujem horski komad, najteže mi pada stvaranje originalnog teksta. S druge strane, onog trenutka kad dobijem ideju, u stanju sam da napišem svoj tekst u jednom mahu. Pronalaženje ideje može biti veoma izazovno i često zahteva nedelje i nedelje istraživanja i razmišljanja.
Samjuel sa svojim mentorima Drs. Ian Krouse i Pamelom Blackstone na prvom slušanju numere “Out from the Deep”
Poslednja porudžbina Vašeg dela potekla je od vokalnog ansambla „The Golden Bridge“ i njegove umetničke direktorke Suzi Digbi, čime ste postali najmlađi kompozitor koji je dobio porudžbinu. Kako biste opisali proces rada i komponovanja tog horskog dela za njih? Šta vas je najviše inspirisalo?
Narudžbina koju sam dobio od ansambla „The Golden Bridge“ bio je sledeći korak u građenju mojih sposobnosti da komponujem i ostvarim saradnju. Nikada se nisam posebno opterećivao time što sam mnogo mlađi od ranijih kompozitora, samo sam se trudio da dam sve od sebe. Međutim, upravo zato što sam tako mlad, morao sam da budem vrlo disciplinovan kako bih opravdao njihovu veru u mene.
Samjuel sa horom Golden Bridge i Suzi Digby, umetnički direktor, osnivač i dirigent.
Vaša svestranost se vidi i u vašim mnogobrojnim hobijima i aktivnostima, poput skijanja i jedrenja, a uskoro treba da dobijete i licencu za privatnog pilota – odakle potiče taj avanturistički duh? Zašto ste želeli baš licencu za pilota?
Većina ljudi svoje hobije pronalazi tako što su njima izloženi. Moj stariji brat je kao tinejdžer bio pomoćnik instruktora jedrenja u letnjem kampu Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu. Imao je mali čamac i voleo je, dok sam bio mali, da me vozi njime oko marine. Tata nas je svakog februara vodio na Stenovite planine (Rocky Mountains), tako da sam naučio i da se skijam. Mama je, opet, volela da me odvede da jedemo suši na aerodrom u Santa Moniki, pa sam ponekad posle škole posmatrao avione kako sleću i poleću. Volim sve vezano za avione i oduvek sam voleo. Nadam se da ću jednog dana imati dovoljno novca da kupim mali avion kojim bih sam leteo.
Uzimajući u obzir vaš neobičan hobi i sportske aktivnosti, može li se umetnost i komponovanje uporediti s upravljanjem avionom ili jedrenjem? Pronalazite li neku zajedničku crtu u tome što Vam pomaže da se osećate slobodnim i ispunjenim?
Slušajući neko veliko muzičko delo, može vam se učiniti da letite ili da jedrite okeanom – ili se spuštate slobodnim stilom niz planinu. Kreativnost kod planiranja vaše sledećeg koraka slična je radosti koju mi komponovanje donosi. Mogućnosti su beskonačne, a zadovoljstvo dok krčite put kojim niko ranije nije išao – zaista je veliko.
Šta za Vas predstavlja komponovanje, muzika uopšte, kako je doživljavate i u kom pravcu biste želeli da razvijate svoja interesovanja i sposobnosti?
Komponovanje muzike je kao moje igralište. Muzika je jezik koji svi razumeju i cene – tako da osećam kako radim nešto što je vredno truda. Muziku komponujem već toliko dugo da bukvalno ne bih znao šta da radim bez nje. Ona je potpuno moja druga priroda i čini me veoma srećnim, kao da je sve u redu u svetu. Kada se osvrnem na dela koja sam napisao pre nekoliko godina, osećam se pomalo postiđenim. Mnogo sam naučio, ali takva je priroda odrastanja i stalnog učenja. Osećam se počastvovanim svaki put kad neko uzme da sluša moju muziku ili se interesuje za nju.
Projekat MERITA, čiji je naziv dobijen od engleskih reči Music – cultural hERItage – TAlent (muzika – kulturno nasleđe – talenat), s ciljem da poboljša pristup i učešće u kulturnim aktivnostima, kako u većim tako i u manjim mestima, promovišući evropsku kulturnu baštinu, uz jačanje veze između online i offline angažovanja, ulazi u odlučujuću fazu. Nakon 61 prijave iz 27 zemalja koje su pristigle na digitalnu platformu MERITA www.meritaplatform.eu objavljavljena su imena 38 kvarteta izabranih da postanu deo inovativnog evropskog projekta koji teži da podstakne otkrivanje novih mesta koja ne samo da će prevazići geografske granice već i idejne, umetničke i saznajne. Kvartete čine mladi ljudi prosečne starosti između 28 i 29 godina, među kojima je 91 žena i 61 muškarac, a dolaze iz cele Evrope (Danska, Belgija, Španija, Italija, Holandija, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Austrija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Poljska , Srbija, Finska, Grčka).
Ovaj projekat, iako još uvek mlad i na početku svoje realizacije, privukao je veliku pažnju. O tome svedoči veliki broj prijava kamernih ansambala, koji su prepoznali jedan novi, nesvakidašnji pristup umetnosti i predstavljanju mladih umetnika. Organizatori tvrde da je reč „kvartet” uzeta kao metafora za idealno društvo, mesto susreta različitih kultura, koje kroz međusobni dijalog gradi lepotu, estetiku ukusa i trajnu umetničku vezu. Pored mogućnosti za nastupe uživo, MERITA pruža i drugi veoma važan izvor informacija i drugo mesto okupljanja, a to je već spomenuta digitalna platforma. Ona ima za cilj da doprinese izgradnji međusobne saradnje, kao i unapređenju kulture i identiteta.
S tim u vezi Frančeska Monkada, osnivačica i predsednica mreže „Le Dimore del Quartetto“ i odboraComitato AMUR,ovaj projekat predstavlja rečima: „MERITA je kruna evropskog sna, muzika kao univerzalni jezik, sposoban da pruži novi život mestima i prostorima koji čekaju da ponovo budu otkriveni; dijalog između kultura, umetnosti, zajednica i teritorija za stvaranje cirkularne ekonomije i održive kulture za podršku jednostavnom turizmu zasnovanom na blizini.Sve ovo je MERITA i još mnogo toga; ovim projektom ona osvaja lepotu za sve.”
Sa idejom da bude „promotivni izlog za umetnike” ova platforma će približiti novoj publici klasičnu muziku i mesta evropske baštine koja su od kulturnog interesa. Frančeska Monkada dalje govori: „Ove formacije izvanrednih mladih muzičara predstavljaju živu i interkulturalnu Evropu, sa korenima u tradiciji i sposobnošću da se kreću ka inovativnoj i multisenzornoj budućnosti. Svaki kvartet je svet i MERITA će nam dati priliku da otkrijemo koliko ova raznovrsna formacija kolektivne inteligencije može da zapali mesta i ljude“.
Nesumnjivo da je ovaj projekat probudio mnoge mlade umetnike i sjedinio kamerne ansamble, čineći da poznanstvom, zajedništvom, izgradnjom kontakata, kao i umetničkim stvaralaštvom dokažu da je umetnost kao takva jednaka za sve i dostižna svima. Izvođenjem dela vanvremenskih kompozitora u starim ambijentima, koji u sebi čuvaju vekovnu tradiciju, oni sada dobijaju jedan novi smisao i postaju sveži od novog duha mladosti, lepote zvuka i savremenosti.
O tome govori i većnik za kulturu opštine Milano Tomato Saki: „LeDimore del Quartetto nastavlja sa svojim ciljem podrške i širenja muzičke kulture, sa projektom evropskog obima, sposobnog da ojača veze između mnogih različitih kultura koje ga čine. To je projekat koji ne samo da promoviše cirkulaciju i širenje gudačkih kvarteta, već i podržava aktivnost mladih umetnika, pomažući da se u njima, pod plaštom muzike, ojača onaj osećaj identiteta koji objedinjuje svu evropsku kulturu“.
Simone Gramaglia Direttore artistico de Le Dimore del Quartetto
Umetnički direktor mreže „Le Dimore del Quartetto“ Simone Gramalja o projektu MERITA kaže da on „kombinuje tradiciju i inovaciju na konkretan način. Divnih 38 odabranih mladih kvarteta imaće priliku da nastupaju, da budu slušani, podržani i pre svega da se izraze na međunarodnom planu. Njihova poruka i njihov glas će moći da ostave važan trag u svetu muzike kroz snažnu mrežu koja kombinuje strast, viziju, odlučnost da stvore bolji budućnost kroz lepotu“. S tim u vezi može se reći da je ovaj projekat šansa mladim ljudima da predstave sebe svetu, ali i da pomere sopstvene granice stasavajući u nove, zrelije ljude, s potencijalom da svoja iskustva prenesu na neke nove generacije. Time se već pravi jedan dugotrajan put ka umetničkom uzrastanju i stasavanju, za neka nova i bolja vremena, u kojima će se tradicionalne vrednosti zajedno s mladošću čuvati, negovati i unapređivati.
Nešto više o izabranim ansamblima, kao i daljoj realizaciji projekta MERITA možete saznati na njegovom zvaničnom sajtu: https://www.meritaplatform.eu/
Umetnik koji pleni izvanrednim talentom, jasnim, preciznim pokretima gudala, usklađenim sa svojim telom, poput baletskog igrača, prodornim i istančanim zvukom i iznad svega autentičnim i prirodnim izrazom na sceni, koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Potičući iz muzičke porodice, već s četiri godine počeo je da svira violončelo, koje je danas njegov životni poziv i verni pratilac. Osim što u Srbiji mnogi znaju za njega kao dobitnika nagrade i priznanja „Art Link Société Générale“ za najperspektivnijeg mladog muzičara u 2018. godini i dobitnika prve i specijalne nagrade na Republičkom takmičenju u Srbiji 2010, 2012, 2014. i 2016. godine, pamte ga i po velikim uspesima u svetu. Među mnogobrojnim njegovim priznanjima izdvajaju se specijalna nagrada kompanije AENA na renomiranom takmičenju „Pablo Kazals“ u Španiji, druga nagrada na Međunarodnom takmičenju „Ana Kul“ u Austriji, treće mesto na takmičenju „Feliks Mendelson“, kao i peto na konkursu „Kraljica Elizabeta“, na kojem je među 66 kandidata ušao u finale s 12 učesnika. Svoju svestranost ispoljava i kroz saradnju s Jakopom Gadanijem i baletskim igračima u savremenim pozorišnim projektima. Od 2017. studira u Lajpcigu na Univerzitetu za muziku i pozorište „Feliks Mendelson Bartoldi“ (University of Music and Theater Felix Mendelssohn Bartholdy) u klasi profesora Petera Brunsa.
Pored brojnih veoma posećenih bogosluženja, sveštenstva i bogate arhitekture, Crkvu Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca na Novom Beogradu krase tri hora: veliki crkveni hor, omladinski i dečji. Iako svaki odiše posebnom toplinom i duhovnošću, protekle tri godine pažnju privlači omladinski hor, koji čine učenici viših razreda osnovne škole, srednjoškolci i studenti. Pored svojih koncertnih nastupa njegovi članovi redovno pevaju na svetim liturgijama, a po potrebi na nedeljnim i na prazničnim. Hor je osnovan na inicijativu dirigentkinje Jelene Timotijević uz blagoslov i podršku bratstva hrama, a osim izvođačkog umeća krasi ga međusobna ljubav, toplina i jedinstvo, koje mladi članovi nesebično razmenjuju. Svoje umeće iskazali su i na „Muzičkom ediktu“ u Nišu, gde su posebnu pažnju, pogotovo svetskih horova, privukli nesvakidašnjim repertoarom.
Filmski kompozitor rodom iz Šapca, kreirajući filmske teme prožete melodijama ambijentalne, rok i pop muzike, uz nesvakidašnji dizajn zvuka, pažnju svetske filmske industrije privukao je još kao student, učestvujući na konferencijama širom Evrope i Amerike, gde je pet puta uzastopno nagrađivan za svoje radove iz oblasti zvuka i muzike za vizuelne medije od Udruženja audio-inženjera (Audio Engineering Society – AES). Kroz svoja prva kompozitorska ostvarenja u filmovima Mamula, Amanet i Procep formirao je prepoznatljiv umetnički stil i privukao pažnju mnogih ljubitelja filmske muzike. Njegova dela emitovana su i izvođena na mnogim radio i televizijskim stanicama, bioskopima i kanalu Jutjub. Na drugom filmskom festivalu kratkog filma „Revolution Me“ u Njujorku 2015. godine nagrađen je za najbolju muziku za kratki film Tata. Trenutno je najviše posvećen komponovanju muzike za video-igre, među kojima se izdvajaju Destiny 2, Warhammer 40K Battlefleet Gothic Armada 2, Pagan Online, Starpoint Gemini i mnoge druge. Ostvario je saradnju s Radio-televizijom Vojvodine, za koju komponuje muziku za radio-dramu Kosingas Aleksandra Tešića. Pored umetničkog rada, trenutno je i vanredni predavač beogradskom Institutu SAE.
Umetnik, rodom iz Niša, pleni skromnošću, ali i velikim talentom. Držeći u rukama hornu, kraljicu instrumenata, pred eminentnim umetnicima poput Zubin Mehte, Kšištofa Pendereckog, Emanuela Pahuda, Štefana Dora, Stivena Iserlisa i mnogih drugih privukao je pažnju svetske javnosti.
Najmlađa učesnica polufinala takmičenja „Kraljica Elizabeta“ u Belgiji, dvadesetčetvorogodišnja umetnica je svoje prve tonove na violončelu počela da svira sa samo pet godina, u klasi Judit Niderholcer Josifoski, a pre odlaska na studije u Nemačku školovala se na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi Marka Miletića. O njoj se zna da poseduje izvanredan talenat, da je krasi velika muzikalnost, kojom uspeva da s najpriznatijim simfonijskim orkestrima iznese neka od najtežih dela pisana za violončelo. Pored velikih uspeha i priznanja na najprestižnijim takmičenjima, posebnu medijsku pažnju domaće i svetske javnosti privukla je učešćem na takmičenju „Kraljice Elizabete“ u Briselu, na koji se mogu prijaviti učesnici do 35 godina. Nakon završenih studija u klasi Ksenije Janković na Muzičkom sveučilištu u nemačkom gradu Detmoldu prošle godine, muzičko usavršavanje nastavila je u Berlinu na Univerzitetu umetnosti u klasi Jensa Petera Majnca. Pažnju berlinske publike zadobila je svojim nastupom u sali Berlinske filharmonije s Nemačkim simfonijskim orkestrom.
Mladić koji svojom plemenitošću i velikim talentom privlači pažnju domaće i svetske javnosti, sa samo 14 godina napisao je svoju prvu kompoziciju Sve si premudro stvorio, Bože, koju je niški crkveni hor „Branko” oživeo u prestižnim koncertnim salama poput Moskovskog i Varšavskog konzervatorijuma, zatim najstarijeg pozorišta u Meksiku, pa Kolarčeve zadužbine, Sinagoge u Novom Sadu, ali i Hristovog groba u Jerusalimu i Hrama Svetog Save u Beogradu. Ovaj mladi umetnik svojom skromnošću pleni i budi divljenje zbog svog umeća komponovanja, tkajući tanane melodije iznikle iz temelja vizantijske muzike.
Sve te sale sam pohodio s niškim horom „Branko”; u nekima su bile izvođene neke moje druge kompozicije, u nekima i nije ni bilo mojih kompozicija na repertoaru, ali je uvek veliko zadovoljstvo predstavljati svoju kulturu u takvim hramovima klasične muzike, koji vam, nekako, daju inspiraciju da celom svetu pokažete koliko je naša kultura vredna. Kompozicija Sve si premudro stvorio, Bože delo je koje sam napisao sa 14 godina i predstavlja prvu kompoziciju koju sam pisao za hor. Tekst je uzet iz prve zbirke pesama moje majke Hadži Marine Milutinović Košulja od snova. Zanimljivo je da je pesma Sve si premudro stvorio, Bože moja svojevrsna vršnjakinja zato što ju je majka napisala 2001. godine, kada sam i ja rođen. Mnogo divnih ljudi je učestvovalo u kreiranju i izvođenju te kompozicije. Zahvaljujući njima, to delo je obišlo mnoge države. Meni je najdraže kada izvođači vole da izvode moju muziku, mislim da je to presudno za jednu kompoziciju.
