FRANC LIST

22. oktobar 1811, Rajding, Austrija − 31. jul 1886, Bajrojt, Nemačka

Na današnji dan, u austrijskom gradu Rajdingu rođen je mađarski pijanista Franc List, jedan od najzapaženijih pijanista romantizma. Njegova svestranost i preobražaj od romantičarskog virtuoza, skandaloznog ljubavnika iz visokog pariskog društva, preko kapelmajstora na dvoru vajmarskog kneza, franjevačkog kaluđera u Vatikanu, pa sve do duboko religioznog čoveka, privlače pažnju i opisuju ga kao složenog čoveka s više lica.

Dobar deo života proveo je u Parizu, gde je upoznao Frederika Šopena, kasnije veoma bliskog prijatelja. Ovaj pesnik klavira imao je veliki uticaj na Lista, posebno kada je reč o prefinjenoj izražajnosti i bravuroznosti na klaviru. Koncertrirajući širom Evrope, upoznao je mnoga velika umetnička imena, među kojima se posebno izdvaja Paganini, čije je ponašanje na koncertima Listu poslužilo kao uzor. Inspirisan Šopenom i Paganinijem razvio je tehniku koja se mogla porediti s Paganinijevom, ali uz „šopenovske boje“ i poetičnost. Kada je reč o fizičkom izgledu, opisivali su ga kao visokog, plavokosog čoveka aristokratskog držanja, izuzetno lepog izgleda. Stoga ne čudi što su mlade dame padale u nesvest kada izađe na scenu i počne da svira. Postoji zabeležen citat Ignjaca Mošelesa, koji je nastao kada je on prvi put čuo sedamnaestogodišnjeg Lista: „Što se tiče njegovog sviranja, on prevazilazi sve pijaniste koje sam čuo, po snazi i lakoći kojom rešava tehički teška mesta“. List je prvi uveo praksu solističkog koncerta, kako ga je sam u šali nazvao „muzičkog monologa“, jer je do tada bio običaj da na koncertima nastupa više izvođača. Svojim koncertom u Rimu 1839. godine List prekida takvu praksu. Takođe, radio je na klavirskim transkripcijama simfonijskih, operskih, kamernih dela mnogih kompozitora, te ih tako približavao slušaocima. Međutim, mnogo veći značaj ima njegovo originalno stvaralaštvo: ciklusi minijatura (posebno Godine hodočašća, objavljene u tri sveske i nastajale tokom celog njegovog života), etide (zbirka Transcedentalne etide), Mađarske rapsodije i brojne druge kompozicije. Posebno mesto među tim delima pripada Sonati u h-molu. Nije se bavio teorijom klavirske tehnike, ali, ipak, muzikolozi navode da je upotrebaljavao tehniku težine ruke, kao i da je svirao olabavljenih ramena, s dosta visoko podignutim šakama i prstima. Listov najveći suparnik je bio Zigismond Talberg, te je 1837. godine List zakupio salu Pariske opere i izazvao Talberga na „pijanistički dvoboj“. U časopisu Gazzete muzicale 26. marta objavljen je program s najavom: „Bez sumnje će najveće interesovanje probuditi istovremeno nastupanje dvojice talentovanih pijanista, čije rivalstvo uzbuđuje muzički svet i podseća na odmeravanje snaga između Rima i Kartagine. Gospoda List i Talberg će neizmenično svirati“. Na kraju koncerta rezultat je glasio: Talberg je najbolji pijanista na svetu, a List – on je jedini. Posle 1848. godine radi u službi vajmarskog dvora, gde na njega snažan uticaj ostavljaju nemački muzičari, posebno Rihard Vagner, čiji je bio iskren prijatelj. Kao dirigent, bio je veliki ljubitelj Vagnerove umetnosti i jedan od najboljih tumača njegovih dela. Kada je List dirigovao Tanhojzera, Vagner je napisao: „Sa zaprepašćenjem sam osetio da tu stoji moje drugo ja. Ono što sam osećao komponujući ovu muziku, List je osećao dirigujući“. S godinama List je postajao mešavina genijalnosti, taštine, velikodušnosti, pohlepe, religioznosti, snobizma, literarnih želja i maštanja. U neprekidnom traganju, rastrzan između potrebe za svojom umetnošću, religijom i ovozemaljskim životom, postao je sveštenik 1865. godine u Rimu. Od mogućih sedam, dospeo je do četvrtog stepena svog svešteničkog reda, što znači da nije morao da služi misu niti da ispoveda. U prvo vreme živeo je u Vatikanu, a zatim se preselio u vilu „D’este“, gde je boravio četiri meseca godišnje, a ostalo vreme je provodio u Rimu, Vajmaru i Budimpešti.

Franz Liszt, CC BY-SA 2.5, via Wikimedia Commons

Autor: Katarina Georgijević

Lektor: Vera Maletić

Šarl Kamij Sen-Sans

9. oktobar 1835 – 16. decembar 1921.

Na današnji dan rođen je Kamij Sen-Sans, francuski orguljaš, dirigent, pedagog i kompozitor. Opisuju ga kao jednog od najčudesnijih muzičara, besmrtnika, zbog njegove muzičke svestranosti i prirodne obdarenosti. Svedoci njegovog odrastanja tvrde da je po sposobnostima bio na nivou Mocarta i Mendelsona. Već s dve godine pokazivao je da ima apsolutni sluh, što je potpomoglo da s nepunih pet godina svira klavirsku deonicu u jednoj Betovenovoj violinskoj sonati, sa šest da napiše prvo delo, pesmu Le Soir,a sa sedam godina da odsvira napamet Mocartov, pa Betovenov koncert, jednu Humelovu sonatu, Bahov Preludijum i fugu i nekoliko komada Hendla i Kalkbrenera. Stoga ne iznenađuje što je već sa jedanaest godina postao poznat širom Evrope; to najbolje opisuje članak objavljen 3. avgusta 1846. u časopisu Boston Musical Gazette:„Postoji jedan dečak u Parizu, Sen-Sans, koji ima samo deset i po godina, a svira dela Hendla, Baha, Mocarta, Betovena i neke moderne majstore, a ispred sebe ne drži note“. Prilikom sviranja posedovao je briljantnu tehniku, s priličnom lakoćom, ograničenom dinamikom i s tendencijom da brzo svira. Ipak, njega su doživljaval pre svega kao kompozitora, pa tek onda pijanistu. Iako je napisao veliki broj kompozicija u raznovrsnim muzičkim oblicima, najomiljeniji oblik bila mu je simfonijska poema. Među dvanaest opera posebno se izdvaja Samson i Dalila, izvođena na svim velikim operskim scenama. Pored mnoštva kamernih dela, oratorijuma, pasakalja, simfonija, vokalno-instrumentalnih oblika, komponovao je pet klavirskih koncerata, koncert za violinu, violončelo i orkestar. Posebnu pažnju privlači i podatak da je prvi napisao muziku za film – 1909. godine za Ubistvo vojvode od Giza. Ipak, Sen-Sansa nije interesovala samo muzika. Bavio se kritikom, literaturom, poezijom, astronomijom (bio je član francuskog astronomskog društva), arheologijom i naukom uopšte. Uz sve to on nije bio beznačajan muzikolog, već jedan od prvih koji je proučavao način sviranja klavira u predbetovensko doba. Bio je predsednik novoosnovanog društva „Ars Gallica“ (galska, francuska umetnost), ustanove koja je imala za cilj da štiti mlade francuske kompozitore i da propagira njihova dela. Romen Rolan je dao izvanredno zapažanje o ovom društvu: „Ono je kolevka i svetilište francuske umetnosti. Kroz njega je prošlo sve veliko što je napisano u Francuskoj od 1770. godine pa nadalje“. O njegovoj svestranosti svedoči i podatak da je isprva bio orguljaš u Crkvi Svete Madlene od 1858. do 1877. godine. U tom periodu postaje takođe i profesor kompozicije. Rihard Vagner je veoma cenio sposobnosti ovog umetnika, opisujući ga rečima: „Svira neverovatno samopouzdano i uspeva sve da obuhvati jednim pogledom, čak kad je u pitanju najkomplikovanija partitura. Pored toga, ovaj mladić poseduje izvanredno pamćenje. Moje partiture, uključujući Tristana, svirao je napamet, a uspevao je da izdvoji ne samo važnije, već isto tako i manje važne teme…“.

Camille Saint-Saëns, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons

Autor: Katarina Georgijević

Vladimir Horovic (Владимир Самойлович Горовиц)

1. oktobar 1903 – 5. novembar 1989.

Na današnji dan u Kijevu (tadašnja Carevina Rusija) rođen je rusko-američki pijanista Vladimir Horovic, jedan od najvećih pijanista 20. veka. Iako se taj vek smatra neromantičarskim dobom, za Horovica kažu da je s ponosom „držao zastavu“ romantizma. Prve časove klavira držala mu je njegova majka, koja je i sama bila pijanistkinja. Isprva je želeo da bude kompozitor, međutim Oktobarska revolucija, a odmah zatim i gubitak porodičnog bogatstva usmerili su ga ka pijanizmu. Ubrzo nakon toga, 1912. godine, primljen je na Kijevski konzervatorijum, gde su ga učili Vladimir Pučalski, Sergej Tarnovski i Feliks Blumenfeld. Prvi solo koncert održao je kao dvadesetogodišnjak u Harkovu 1920, a zatim je priredio preko dvadeset koncerata a da nijednom nije dva puta svirao isto delo. Pet godina nakon toga bio je već priznati pijanista. U Berlin odlazi iste godine, zatim u Pariz, a 1928. prvi put nastupa u Americi. Tom prilikom je svirao Koncert u b-molu Čajkovskog s Njujorškom filharmonijom pod upravom ser Tomasa Bičama, kome je to bio debitantski nastup u Americi. S dirigentom Arturom Toskaninijem nastupio je prvi put 1933. godine, izvodeći Koncert za klavir i orkestar br. 5 Ludviga van Betovena, i s njim kasnije nastavlja saradnju kako na koncertim podijumima tako i u tonskim studijima. Horovic je američko državljanstvo dobio 1944. godine i zahvljujući tome ostaje u toj državi i ženi se ćerkom velikog dirigenta Vandom Toskanini. Njegove koncerte su u velikom broju posećivali profesionalni pijanisti, posebno mladi, želeći da iskopiraju njegov repertoar, tehniku i način muziciranja. Moglo bi se reći da i danas mnogi pijanisti rado slušaju izvođenje ovog velikana želeći da prisvoje estetiku i način sviranja. Prilikom koncertiranja pokreti su mu bili racionalni, telo gotovo nepokretno, pa su njegovo pijanističko izvođenje opisivali kao veoma virtuozno, a istovremeno mirno. Kao pijanista dobijao je komplimente da poseduje „najpošteniju tehniku“, postižući sjajne zvučne efekte isključivo prstima, jedva upotrebljavajući pedal. Nasuprot njegovoj mirnoći i preciznosti iznenađuje to što je voleo da menja notni tekst. Tome svedoče njegova izvođenja s „prepravljenim“ notama dela Slike sa izložbe Musorgskog, dodate kadence u Listovim rapsodijama; smatrao je da List ne bi imao ništa protiv ovakvih izvanrednih dodataka. Naravno, bio je daleko obazriviji prema delima Betovena i Šumana. Mnogi profesionalci bi se složili s mišlju da je Rahmanjinova, Lista, Skrjabina i Prokofjeva svirao sa više smisla i razumevanja nego bilo koji pijanista u njegovo doba. Imao je izuzetan afinitet prema minijaturama, pa se tako izdvajaju Horoviceve interpretacije kompozicija Skarlatija, Šopenovih mazurki i valcera i nekih Šumanovih dela, koja je svirao graciozno, šarmanno i neverovatno jednostavno. Oni koji su poznavali njegov rad govorili su da je u većim delima Betovena, Šumana i Šopena ponekad umeo toliko da se zadrži na detaljima da je gubio iz vida celinu. Prema rečima muzičkih kritičara, Horovic, iako je bio pomalo introvertna ličnost, izazivao je veliko oduševljenje u koncertnim dvoranama. Mnogi ga pamte kao skromnog, mirnog pijanistu, koji svojim spokojnim, staloženim sviranjem odaje utisak lakoće, jednostavnosti i igre na sceni. Uprkos prijemima na koncertima, Horovic je postajao sve nesigurniji u svoje pijanističke sposobnosti, pa se nekoliko puta povlačio sa javnih nastupa. Nakon povratka 1965. godine retko je priređivao solo koncerte, a prvo javno pojavljivanje bilo je na televiziji, u dokumentarnom filmu Vladimir Horovic: Poslednji romantičar;svoj televizijski koncert održao je 22. septembra 1968. u Karnegi holu.

Klara Vik Šuman

septembar 1819 – 20. maj 1896 .

Na današnji dan u Lajpcigu rođena je Klara Vik Šuman, jedna od najistaknutijih nemačkih pijanistkinja 18. veka. Opisuju je kao veoma posvećenu, odgovornu umetnicu, čuvarku tradicionalnih vrednosti. Njenu muzičku darovitost prepoznao je i odnegovao Klarin otac Fridrih Vik, koji je svojom arogancijom i autoritetom imao veliki uticaj na nju sve dok nije upoznala Roberta Šumana, za kog se udala 12. decembra 1840. godine, uz ogromno protivljenje svog oca, od kojeg nikada nije dobila blagoslov za taj brak. Nakon venčanja stari Vik odlazi zauvek iz Klarinog života, koji tada počinje da ispunjava Robert, a kasnije i njihova deca: Marija, Eliza, Julija i Emil (koji je umro s četrnaest meseci), Ludvig, Eugenija, Ferdinand i Feliks. Uz brigu o porodici nije imala mnogo vremena da usavršava svoju pijanističku tehniku. Javni nastupi su joj nedostajali, ali je smatrala da treba da ostane čvrsta podrška svom suprugu, koji je imao veliki uticaj na nju kada je u pitanju muzički ukus, estetika i odabir muzičkih dela, čime je doprineo da upravo tradicionalni pristup bude prisutan zauvek u Klarinom životu. Tokom braka imala je nekoliko turneja širom Evrope; tih godina porodica Šuman upoznala je Johanesa Bramsa, s kojim se sprijateljila i razvijala dugogodišnje međusobno poverenje. Kasnije, 1854. godine, Robert Šuman je mentalno oboleo, biva hospitalizovan i Klara je s trideset i pet godina prinuđena da se vrati koncertiranju kako bi prehranila porodicu. Izvodila je teška dela, uključujući i sonatu Hammerklavier. Na koncertima je nastupala u crnoj haljini – kao znak sećanja na Roberta, svirala je sasvim nagnuta, glavom gotovo dodirujući klavijaturu. U svom pijanističkom izvođaštvu nikada nije izmenila tehniku koju je stekla od oca; prilikom sviranja izbegavala je bilo kakvu žestinu ili uzbuđenje, kao i preterane fizičke kretnje. Prste je držala veoma blizu klavijature, a, dirke je više pritiskala nego udarala. Akorde je svirala iz zgloba, a ne celom rukom i laktom, imala je veliku šaku, te je s lakoćom mogla da obuhvati decimu. Veoma brzo je osvojila Evropu, a nakon Šumanove smrti publika je sasvim prihvatila romantizam i njegova dela, koja je Klara redovno izvodila i imala na svom koncertnom repertoaru. Iako je davala prednost Robertovim kompozicijama, često je izvodila i dela Johanesa Bramsa, s kojim je ostala blizak prijatelj. U mladosti se, kao i svi ostali, divila Francu Listu, međutim, s godinama je promenila to mišljenje do te mere da je njena netrpeljivost prema Listu dobijala patološke razmere. Bila je prva pijanistkinja koja je javno izvodila dela napamet, bez nota. Godine 1878. počinje da se bavi pedagogijom kao šef klavirskog odseka na frankfurtskom Konzervatorijumu „Dr. Koh“, gde ostaje sve do 1892. godine. U međuvremenu je njen sluh počeo da je izdaje tako da je 1890. godine održala svoj poslednji koncert. Umrla je u Frankfurtu 1896, godinu dana pre Bramsa. Njeni najpoznatiji učenici bili su: Fani Dejvis, Adela Vern, Leonard Borvik, Natali Janota i Klement Haris. Muzički kritičari tog vremena su Klarine nastupe i izvođaštvo nagrađivali veoma pozitivnim kritikama, počev od Džordža Bernarda Šoa koji je napisao: „ … pijanista pesničke osećajnosti i plemenite lepote… umetnik takve vrste je pravo osveženje za kritičare“, pa sve do austrijskog kritičara Eduarda Hanslika: „Uvek se trudila da svako delo izvede u njegovom osobenom muzičkom stilu. Za nju bi se svakako moglo reći da je najveći savremeni pijanista, da njena fizička snaga nije ograničena samim tim što je žena. Sve je u njenom sviranju određeno, jasno, oštro kao crtež“. Nemuzička javnost možda je se seća s novčanice od 100 nemačkih maraka, na kojoj je bio njen lik.

Robert Šuman

8. jun 1810 – 29. jul 1856.

Na današnji dan u nemačkom gradu Cvikau rođen je Robert Šuman, romantičarski pijanista,kompozitor, muzički kritičar i osnivač Novog časopisa za muziku (Neue Zeitschrift für Musik) – lista koji i dan-danas izlazi. Smatra se jednim od najvažnijih predstavnika romantizma. Nažalost, prilikom jednog eksperimenta s pomeranjem prstenjaka na desnoj ruci zadobio je trajne povrede koje su ga sprečile da nastavi pijanističku karijeru, ali usmerile su ga na kompozitorki rad. Njegov bogat opus ispunjen je klavirskim i crkvenim delima, koja su sačuvana zahvaljujući njegovoj velikoj podršci, supruzi Klari Šuman. Godine 1843. Feliks Mendelson ga je angažovao kao nastavnika klavira i kompozicije na Konzervatorijumu u Lajpcigu, a kasnije se s porodicom seli u Diseldorf, gde od 1850. do 1853. radi kao gradski muzički direktor. Tu Šuman upoznaje Johanesa Bramsa, zapaža njegovu muzičku darovitost i umeće, nakon čega njihovo poznanstvo prerasta u dugogodišnje prijateljstvo. U svojim poslednjim godinama života imao je psihičke probleme, te je to vreme proveo u duševnoj bolnici, gde i umire 1856. godine. Iz njegovog kompozitorskog opusa izdvajaju se dela za klavir: Album za mlade, koji sadrži 43 komada za klavir – najpoznatiji je Divlji jahač, zatim Scene iz detinjstva s 13 klavirskih komada, od kojih je najpoznatiji sedmi Sanjarenje, a tu su i Cvetni komadi i Album lišća. Takođe, pijanisti rado izvode Koncert za klavir i orkestar u a- molu, poznat i je cuklus solo pesama Pesnikova draga, kao i Simfonija br. 4. Tokom godina koje je proveo u Diseldorfu napisao je Koncert za violončelo, Koncert za violinu, Misu broj 147 i Rekvijem.

Robert Schumann: Kinderszenen, Op. 15, No. 1 „Von fremden Ländern und Menschen“

This file is licensed under the Creative Commons Attribution-Share Alike 2.5 Generic, 2.0 Generic and 1.0 Generic license.

PETAR ČAJKOVSKI

7. maj 1840 – 6. novembar 1893.

Unknown author, Public domain, via Wikimedia Commons

Na današnji dan u gradu Votkinsku rođen je ruski kompozitor poznog romantizma Petar Iljič Čajkovski. Iako nije bio član Ruske petorke, postao je slavan baš u tom periodu. Njegova dela odisala su nacionalnim karakterom, sadržeći melodiju definisanu ruskim melosom i arhaičnim prizvukom. Iako je uspešno kombinovao internacionalne elemente s motivima ruske narodne muzike, neki kritičari smatraju da su njegova dela posedovala više zapadnih elemenata nego tradicionalnih. Uprkos tome, vrlo brzo je stekao popularnost kod publike. Prema pismima koje je razmenjivao s Nadeždom Filaretovnom fon Mek (mecena Čajkovskog), kojoj je inače posvetio svoju Četvrtu simfoniju, može se zaključiti da je uz siguran boravak u inostranstvu, kao i materijalnu nezavisnost, imao mogućnost da komponuje spokojno i posvećeno. Takođe, tu se može saznati i tok njegovog stvaralačkog rada, ali i estetski pogledi na muziku. Iz njegovog bogatog koncertnog opusa može se zaključiti kako je najviše voleo da piše Simfonije, kojih ima šest, a svoju ljubav prema orkestraciji preneo je na balet, te je pred kraj svog života napisao danas nezaobilazna dela mnogih svetskih baletskih pozornica: Labudovo jezero, Uspavanu lepoticu, a za najmlađu publiku Krcka Oraščića. Među deset opera najpoznatije su Jevgenije Onjegin i Pikova dama. Zapaženo je i orkestarsko delo Slovenski marš, posvećeno Prvom srpsko-turskom ratu 1876, kada se veliki broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba. Posebnu pažnju je posvetio i klavirskim delima, zadržavajući klasični pristup komponovanju i stoga pijanisti danas posebno rado izvode ciklus Godišnja doba i Koncert za klavir i orkestar br. 1.

Pyotr Ilyich Tchaikovsky – Violinist CARRIE REHKOPF-TCHAIKOVSKY VIOLIN CONCERTO 3rd

Pyotr Ilyich Tchaikovsky, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons

Autor: Katarina Georgijević

Lektor: Vera Maletić

JOHANES BRAMS

7. maj 1833 – 3. april 1897.

C. Brasch, Berlin (biography), Public domain, via Wikimedia Commons

Na današnji dan u Hamburgu je rođen nemački kompozitor i pijanista Johanes Brams, jedan od najpoznatijih predstavnika kasnog romantizma. Svoju karijeru najviše je razvijao u Beču, a tokom života i umetničkog sazrevanja njegova popularnost i uticaj postajali su sve značajniji. Upravo ga zbog toga muzikolozi često svrstavaju zajedno s imenima Johana Sebastijana Baha i Ludviga van Betovena. Komponovao je klavirska, kamerna, vokalna i simfonijska dela. Kao veoma cenjeni pijanista premijerno je izveo mnoge svoje kompozicije, sarađivao je s vodećim muzičkim imenima svog vremena, između ostalog s pijanistkinjom Klarom Šuman i violinistom Josefom Joahimom, koji su bili njegovi bliski prijatelji. S obzirom na to da su mu uzori bili velikani poput Johana Sebastijana Baha, Jozefa Hajdna, Volfganga Amadeusa Mocarta, Ludviga van Betovena, ne čudi što njegova dela poseduju tradicionalnu, čistu i prefinjenu strukturu, osmišljenu na osnovama baroka i klasicizma. Bio je majstor polifonije, složene i zahtevne melodijske strukture, koju je kreirao u romantičarskom stilu. Svoju produhovljenu, marljivu, disciplinovanu i posvećenu prirodu uspeo je da prenese i utka u svoja kompozitorska dela, koja su postala velika inspiracija i predmet divljenja mnogim kasnijim umetnicima poput Arnolda Šenberga i Edvarda Elgara. Svoj veliki talenat pokazao je s nepunih dvadeset godina, objavivši svoja prva dela: tri sonate za klavir, Skerco i pesme. Kasnije, 1853. godine u Diseldorfu, ova dela su izazvala divljenje Roberta Šumana, nakon čega je usledilo i njihovo dugogodišnje prijateljstvo, koje je znatno uticalo na čitav Bramsov život. Šumanova muzika i njen uticaj se odrazio na Bramsovu Sonatu br. 2, op. 2, Varijacije na Šumanovu temu i Baladu op. 4. Njegov bogati opus obuhvata mnoge muzičke žanrove. Pored vokalnih kompozicija, gde se izdvaja Nemački rekvijem, napisao je veliki broj manjih komada za hor i orkestar, a capella motete, kvartete i duete. Svoju darovitost posebno je izneo kroz četiri simfonije, klavirske koncerte, Violinski koncert u D duru, Hajdnove varijacije, Koncert za violinu, violončelo i orkestar, opus 102, Sonatu za violončelo u e- molu, op. 38. Posebnu naklonost je imao prema kamernim ansamblima, te je tako u svoj opus uvrstio 24 kamerna dela, od čega nekoliko komada za orgulje.

Johannes Brahms: Tragische Ouvertüre

hr-Sinfonieorchester, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons

Autor: Katarina Georgijević

Lektor: Vera Maletić

Sergej Prokofjev

23. april 1891 – 5. mart 1953.

Na današnji dan u selu Soncovka (današnja Ukrajina) rođen je sovjetski kompozitor, pijanista i dirigent Sergej Prokofjev. Od velikana 20. veka – Bele Bartoka, Igora Stravinskog i Albana Berga – Prokofjev je najpopularniji, ali ga je i najteže klasifikovati. Na njegov kreativni put uticale su kulture mnogih zemalja, kao i burni istorijski događaji kojima je bio savremenik. S obzirom na to da su u njegovim kompozitorskim tehnikama zapaženi različiti stilovi, mnogi teoretičari i muzikolozi diskutovali su o ovoj temi, tvrdeći da je muzički jezik Prokofjeva u njegovim poznim godinama postao blaži, ležerniji, pre svega zbog političkih pritisaka kojima je bio izložen, dok drugi smatraju da je samo sledio idiome modernizma. Njegova dela poseduju humor u raznim nijansama, od nežnog zadirkivanja, srdačne šale do okrutnog i grotesknog ruganja. Poseduju i sarkazam koji je veoma zastupljen u kompozitorovom umetničkom emocionalnom izrazu, naročito u njegovim delima iz mladosti. Kasnije, u zrelijem kompozitorskom razdoblju, razvio je još jedan aspekt svoje muzike koji se može nazvati patriotski stil. U tim delima kompozitor često koristi zvučnu imitaciju zvona, koja su čest atribut ruske muzike, posebno u delima nacionalnog karaktera. Ipak, najvažniji element muzike za Prokofjeva uvek je bila melodija; za njega ona je ta koja određuje karakter kompozicije. Iz njegovog bogatog kompozitorskog opusa treba navesti po sedam završenih opera i simfonija, zatim osam baleta, pet klavirskih koncerata, dva violinska končerta, čelo končerto, simfonijski končerto za čelo i orkestar kao i devet završenih klavirskih sonata. Rad na svojoj Prvoj sonati za klavir započeo je sa samo 15 godina i završio je tokom studija; uprkos tome što ju je nazivao svojim „mladačkim delom“ ipak je postojala neka vrsta poštovanja i naklonjenosti iz razloga što je ona jedno od njegovih prvih ozbiljnijih kompozicija. Među klavirskim delima studentskog razdoblja napisao je Opsesiju, Tokatu, Sonatu br. 2, dva koncerta za klavir i ciklus Sarkazmi. Takođe, izuzetno je značajan za baletsku muziku, posebno njegova dela Pepeljuga, Romeo i Julija,iz kojeg je kasnije izveden Ples vitezova i simfonijska priča Peća i vuk  za decu. Napisao je epsku operu Rat i mir prema romanu Lava Tolstoja, muziku za film Poručnik Kiže i remek-dela sedme umetnostireditelja Sergeja Ejzenštajna – Aleksandar Nevski i Ivan Grozni. 

Sergei Prokofiev – Toccata, op. 11 (Martha Argerich, 1962)

Martha Argerich, Public domain, via Wikimedia Commons

Autor: Katarina Georgijević

Lektor: Vera Maletić

Sergej Rahmanjinov

1. april 1873 – 28. mart 1943.

Bain News Service, publisher, Public domain, via Wikimedia Commons

Na današnji dan u severozapadnoj Rusiji, u Semjenovu, rođen je jedan od najvećih kompozitora i pijanista 20. veka – Sergej Rahmanjinov. Opisuju ga kao veoma ozbiljnog, strogog, visokog čoveka, savršeno mirne perfekcije, posebno ističući njegove dugačke prste, veliku šaku koja je mogla da obuhvati 13 intervala na klavijaturi. Ne čudi stoga što u njegovim delima ima dosta velikih raspona, koji zahtevaju dobru tehničku spretnost izvođenja. Kompozitorski opus Rahmanjinova je veoma značajan; napisao je četiri klavirska koncerta, dve klavirske sonate, 24 preludijuma, po tri opere i simfonije, više horskih duhovnih dela, Rapsodiju na temu Paganinija, kompozicije za kamerne ansamble. Svoja dela je izvodio i proučavao i kao pijanista i kao kompozitor, trudeći se da istakne njihovu emocionalnu strukturu, da svoje zamisli pretoči u delikatne, snažne i upečatljive melodije. Zbog toga je uvek govorio kako u svakom delu treba pronaći kulminacionu tačku kako je on nazivao poentom. Najviše je bio aktivan kao dirigent i kompozitor, te je 1904. godine dobio ponudu da diriguje u Boljšom teatru, ali je zbog političke situacije ubrzo bio prinuđen da napusti Rusiju i, nakon kratkog boravka u Italiji i Nemačkoj, s porodicom emigrira u SAD. To je ostavilo dubok i neizbrisiv trag u njemu i čitavog života je čeznuo za svojom rodnom zemljom, do te mere da više nije bio u stanju da komponuje. Kako bi prehranio porodicu počinje sa svojih 45 godina da gradi pijanističku karijeru. Njegovo sviranje opisivali su kao veoma jasno, precizno, s pažljivo izvajanom melodijskom linijom, uz krajnje obazrivo korišćenje pedala. U svom kompozitorskom radu bio je najviše pod uticajem dva velika romantičarska imena – Frederika Šopena i Franca Lista, a kasnije u delima Petra Čajkovskog pronalazi uzor i inspiraciju. Iz njegovog opusa najpoznatiji su Preludijum u cis-molu, kao i Koncert za klavir i orkestar op. 18, br.2 u c-molu, koji sadrži očaravajuću melodiju, odmerenu i vanvremensku. Za pijaniste, njegovi klavirski koncerti predstavljaju posebno mesto na repertoaru jer zahtevaju izuzetnu pijanističku zrelost i tehničku spremnost; oni odišu plemenitim ruskim melodijama, koje uz savršenu orkestraciju slušaocima pružaju nenametljivu poetiku i kvalitetan zvučni sadržaj. Takođe, često se na svetskim scenama mogu čuti Šest muzičkih momenata op. 16, LiturgijaSvetog Jovana Zlatoustog op. 31, Svenoćno bdenje op. 37, Elegični trio op. 9, Sonata za čelo i klavir op. 19.

Sergei Rachmaninoff, Public domain, via Wikimedia Commons

Autor: Katarina Georgijević

Lektor: Vera Maletić

FRANC JOZEF HAJDN

31. mart 1732 – 31. maj 1809.

Thomas Hardy, Public domain, via Wikimedia Commons

Na današnji dan u austrijskom selu Rohrau rođen je Franc Jozef Hajdn, austrijski kompozitor i dirigent. Osim što je jedan od najznačajnijih predstavnika klasicizma, čija dela su veoma cenjena i rado izvođena na svetskim scenama širom sveta, on je veoma dragocen za pijanizam. Mnogi izvođači, a posebno pijanisti, u pedagoškom radu primenjuju i koriste njegov bogat opus. Kao uzor i najstariji među tri najveća klasičarska imena – Volfganga Amadeusa Mocarta i Ludviga van Betovena, mlađih od njega 24, odnosno 38 godina, bio je poznat još kao „dobri tata Hajdn“, čuvar klasičarskog stila i oformitelj sonatnog oblika. Iz Mocartovog muzičkog interesovanja za Hajdnov rad rodilo se veliko prijateljstvo između njih, pa i velika sličnost u komponovanju. Hajdnov najplodniji stvaralački period bio je za vreme službe u Ajzenštatu, na dvoru mađarskog grofa Esterhazija, kod koga je radio kao dvorski kompozitor i dirigent tri decenije, od 1761. do 1790, nakon čega odlazi u Beč. Esterhazi je izuzetno uvažavao, cenio i podržavao Hajdnov rad, pa je kompozitor imao priliku da u veoma dobrim uslovima stvara nova dela, te je njegov opus postao raznovrstan i obogaćen s čak 104 simfonije, 24 klavirska koncerta, 5 koncerata za violončelo, mnoštvo kamernih dela za različite ansamble, 30 opera, oratorijumima, kantatama, misama, sonatama za klavir… Stoga ne iznenađuje što se njegov opus svrstava u jedan od najvećih u istoriji komponovanja. Prema rečima muzikologa, Hajdn je, kako je stario, sve više imao potrebu da u svoja dela unosi folklorne elemente, što najbolje ilustruje njegova poslednja Simfonija br. 104, poznatija pod imenom Londonska simfonija. Pored ostalih dela, rado se izvode i slušaju Simfonija br. 45, Koncert za violončelo br. 1 u C-duru, oratorijum Godišnja doba. Od klavirskih kompozicija poznate su njegove sonate u e-molu (Hob. 16/34), C-duru (Hob. 16/50 i c-molu (Hob. 16/20).

St Matthew’s Choir; Phiroz Dalal, conductor; Dawn Slaughter, director; Ron Keefe, technician, Public domain, via Wikimedia Commons

Lektor: Vera Maletić