MING je mlad i perspektivan džez sastav obojen zvucima bi-bapa, sastavljen od sedam prijatelja, među kojima su četiri vokala Milica Dobrić, Ivana Dimitrijević, Nataša Pejčić i Gorica Šutić, zajedno s pijanistkinjom, aranžerkom i kompozitorkom Nevenom Pejčić, kontrabasistom Davidom Gegićem i bubnjarem Aleksom Milijanovićem. MING izvođenjem originalnih kompozicija i aranžmana popularnih džez standarda šezdesetih i sedamdesetih godina privlači pažnju mnogobrojne publike svih uzrasta – na šta su veoma ponosni.
Studirajući na Fakultetu muzičke umetnosti, na Katedri za džez i popularnu muziku, nakon prvog nastupa na Beogradskim horskim svečanostima njegovi članovi su privukli pažnju javnosti učešćem na takmičenju i festivalu „Jazz in the Park“ u Rumuniji, gde su osvojili treću nagradu. Njihovu jedinstvenost, originalnost i poseban muzički izraz koji poseduju publika je nagradila ovacijama na nekoliko džez festivala – Novosadskom, Pančevačkom, „Metropolis Jazz“ u Beogradu, „Jazz and Blues“ u Kragujevacu, „Northcityfest“ u Kosovskoj Mitrovici. Doživljavajući džez kao čistu ljubav prema muzici, sa željom da prenesu tu kreativnost slušaocima, svakodnevno teže ka kvalitetu i postojanosti na muzičkoj džez sceni.
PRVI POČECI SASTAVA MING
Nevena Pejčić: Glavni krivac za okupljanje sastava bilo je aranžiranje koje kao predavanje imamo na našem odseku dve godine – zove se džez aranžiranje i u sklopu toga smo imali na prvom kursu zadatak da napišemo aranžman za manji sastav. Tako sam ja odlučila da napišem aranžman za ženski vokalni kvartet jer smo, inače, mi koji smo u bendu u svakodnevnom kontaktu, pa sam pomislila zašto ne bismo to pretvorili i u neka muzička viđenja.
Milica Dobrić: Tada još uvek nismo bile zvanični sastav, ali smo nastupile na završnom koncertu džez odseka i svima se dopalo kako to zvuči. Nakon dva meseca dobile smo poziv da nastupimo na Beogradskim horskim svečanostima, gde su učestvovali vokalni sastavi, horovi i manji sastavi – kvinteti, kvarteti… Za to smo morale da smislimo naziv i tako smo složile naše inicijale: Milica, Ivana, Nataša , Gorica i dobile smo MING, naziv koji je bio zvučan, a nama se dopao; on nema veze s kineskom dinastijom, a prepoznatljiv je. David je već svirao s nama na prvom nastupu, a Aleksa nam se pridružio za taj koncert. Svidela nam se zajednička energija i rešili smo da ostanemo u tom sastavu.
Nevena Pejčić: Proširili smo repertoar, ja sam nastavila da pišem aranžmane, posle toga sam krenula da komponujem i aranžiram autorske kompozicije i sve je krenulo nekim prirodnim tokom.
REAKCIJA PUBLIKE
Gorica Šutić: Ohrabrila nas je reakcija publike na našim nastupima, koja je bila različitih uzrasta, a kada smo primetili da stariji ljudi, kao i naši vršnjaci, pozitivno reaguju, shvatili smo da imamo u zvuku nešto što objedinjuje sve te generacije. Često su komentarisali kako ih podsećamo na zvuk vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića, što je za nas velika čast.
Ivana Dimitrijević: Dobijamo komentare od slušalaca kako je vrlo neobično videti tako mlade ljude na sceni koji se bave džez muzikom, vrlo često smatranom kompleksnom i dubokom… Bili smo iznenađeni pozitivnim kritikama mladih ljudi koji su takođe oduševljeni načinom, pristupom, interpretacijom i energijom koju mi nosimo na sceni.
David Gegić: Što se tiče reakcije publike na nas, mislim da je veoma pozitivna i da je MING veliko osveženje na džezerskoj sceni u Srbiji, pogotovo naši ženski vokali…
Aleksa Milijanović: Meni je zanimljivo to što ima i mlađe i starije publike. Interesantna mi je starija generacija iz vremena nekih šlagera, domaćih, ne mogu da kažem zaboravljenih pesama –već davno stvorenih pesama, koja se zainteresuje kada te pesme predstavimo u našem aranžmanu, pa jedva čekaju kada će biti sledeći koncert…
Nevena Pejčić: Bilo je dosta lepih nastupa, poslednji je bio Novosadski džez festival; sada možda nešto manje nego 2019. godine. Ova situacija svakako jeste pomalo demotivišuća i u neku ruku obeshrabrujuća, ali, eto, trudimo se da to ostavimo sa strane, da idemo uspravno na našem putu i da se ne osvrćemo na prepreke i usporavanja koja su trenutno aktuelna.
STUDIRANJE NA KATEDRI ZA DŽEZ I POPULARNU MUZIKU
Gorica Šutić: Moram da naglasim da je veliku ulogu u našem formiranju, i kao muzičara i kao ljudi, imao džez odsek i naši profesori, koji su uvek tu za nas i nemaju stav prema nama kao da su nam nadređeni, već imaju želju da nas uvek dobro posavetuju, da nam uvek pruže dobru priliku da se negde pojavimo i da svoje ideje oblikujemo. To mogu da kažu i ostale moje kolege, ne samo iz MINGA već sa celog odseka, i mi smo jako ponosni na tu činjenicu. Mislim da sva ta atmosfera koja se rodila između studenata i profesora jednostavno ohrabruje druge ljude da uđu i da upišu džez odsek.
Nevena Pejčić: Za nekoga ko je s 19 godina prvi put otišao od kuće u veliki nepoznati grad – to je bio životni izazov, pored ovog profesionalnog. Na početku jeste bilo teško u tom smislu da si sad sam, da je sve na tebi. Takođe, to su sve nove stvari, na fakultetu se uči, maltene, sve ispočetka i s te strane je potrebna velika posvećenost, trud i predanost.
Milica Dobrić: Verujem da je studiranje na džez odseku dosta drugačije. Odsek se zove Džez i popularna muzika, a radi se i na autorskoj muzici, što verujem da je za svakog muzičara krajnji cilj. Bilo je zanimljivo, interaktivno, imali smo dosta predmeta, kao što su ansambli ili džez hor, na kojima se grupno muzicira, što je dosta zabavno.
Nataša Pejčić: Trenutak dolaska u Beograd za mene je bio izvanredan zato što sam došla među ljude s kojima potpuno delim interesovanja. Pored toga što smo zajedno na fakultetu, gde razmenjujemo svoja iskustva, na druženjima smo razgovarali o tome koje muzičare slušamo, šta smo novo naučili, kako brže doći do napretka…
David Gegić: Profesori, predavanja – to postoji na svakom fakultetu, ali društvo i zajedništvo koje smo mi pronašli – to je nešto veoma dragoceno.
Nataša Pejčić: Mislim da je otvaranje džez odseka na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i te kako doprinelo bogatoj sceni koju imamo danas. Nadam se da će i u drugim gradovima džez postati poularan koliko je u Beogradu poslednjih godina.
Aleksa Milijanović: U srednjoj muzičkoj školi imao sam dosta kontakata s ljudima koji su već bili na fakultetu kao i moji drugari iz benda, tako da se sve to lepo prelilo na studiranje. To mi je dosta pomoglo, a ulazak u MING desio se neposredno pred moj dolazak, dakle ja još nisam bio na fakultetu i oni su me zvali da nastupim sa njima na Beogradskim horskim svečanostima.
Milica Dobrić: Svi zajedno smo se prepoznali po nekom senzibilitetu i jednostavno se desila energija koja nas je izvela na scenu, i mislim da će se to i održati; ja bih zaista volela da se to nastavi i da uslede mnogi drugi projekti.
OD KLASIČNE MUZIKE DO DŽEZA
Nevena Pejčić: Klasična muzika je svakako baza za izgrađivanje estetike muzičkog ukusa, onda i harmonije; zapravo, ono što je najviše deli od džeza jeste improvizacija, interaktivno komponovanje u momentu. Čitav harmonski jezik u džezu proistekao je, naravno, iz klasične muzike; džez je samo dodao stil i ritmove. I u tom smislu ta dva žanra se nadopunjuju.
David Gegić: Improvizacija je jedna od najbitnijih stvari u džezu, a ujedno i razlika u odnosu na klasiku i na način pripreme za nastup. U klasici imamo kompoziciju koju vežbamo i onda kada dođe nastup, već znamo kako bi trebalo da teče od početka do kraja… iz te perspektive sada se veoma divim klasičnim muzičarima, možda i više nego ranije. Naravno, u džezu, bez obzira što ima mnogo improvizacije, mi se svi trudimo i ponavljamo neke stvari kako bismo našli način da odsviramo najbolje moguće, ali u principu uvek može da se desi nešto neplanirano.
Aleksa Milijanović: Ne bih rekao za sebe da sam džezer, nego da sam muzičar. Sve to iskustvo koje sam u klasici donekle imao – koliko sam mogao imati za toliko godina, meni pomaže da danas lakše razumem muziku.
OSMIŠLJAVANJE ARANŽMANA
Gorica Šutić: Naša pijanistkinja i aranžerka Nevena Pejčić donosi svoje ideje, aranžmane na probe, krećemo da radimo na tome, svi imamo podjednak glas i uticaj na interpretaciju kroz unošenje svog duha. Nevena Pejčić daje sve ideje, a mi ih svi zajedno bojimo i oblikujemo u zvuk MINGA.
Ivana Dimitrijević: Zahvaljujući našim različitim karakterima, na sceni se ističe i definiše lični identitet svakog ponaosob. Vrlo je interesantna naša saradnja i međusobni, prvenstveno iskren i transparentan, odnos. Nevena je pokretačka snaga ili glava porodice; vrlo je fleksibilna kad su u pitanju nove ideje i kompozicije. Uvek je rada da pomogne ako neko ima svoju kompoziciju, da to prearanžira kako bi svako od nas dao lični doprinos. Uspele smo zahvaljujući i aranžiranju i profesoru Vladimiru Nikolovu, koji nas je podržavao i davao nam zahtevne zadatke sa željom da radimo na svojoj muzici, aranžiramo, komponujemo i da svoje ideje stavljamo na papir.
Nevena Pejčić: Ja mislim da kad biraš ljude koje želiš u svom projektu, to treba da budu oni u koje imaš poverenja, s kojima si inače u kontaktu, s kojima si blizak i na taj način može da se stvori neka lepa priča i pozitivna energija… Posle toga dolazi sva ona nadogradnja u muzičkom smislu. Meni je najvažnije da imam poverenje u ljude oko sebe. Što se tiče sastava, to je nekako uobičajno da instrumentalni, vokalni džez kvartet, odnosno duvački ima pratnju ritam sekcije. Naravno ima sastava i bez ritam sekcija, ali samim tim što ja spadam u tu ritam sekciju mi smo tako odlučili, pa smo pozvali konrabasistu Davida Gekića i bubnjara Aleksu Milijanovića i oni su se odlično uklopili u celu tu priču zajedno sa ženskim pevačkim delom… To nekako čini kompletnu sliku.
Nataša Pejčić: Volela bih da stavim poseban akcenat i na našu ritam sekciju – Nevenu, Davida i Aleksu, bez kojih zaista ništa od ovoga ne bi bilo. Vokalni sastav u ovoj muzici jednostavno ne bi mogao da dođe do izražaja da nije njih, njihovih ideja za aranžmane. Vrlo je izazovno biti deo ovakvog sastava i pevati tako složene harmonske strukture; moramo svakog trenutka da vodimo računa o našoj boji glasa, ali i o celokupnoj zvučnoj slici koja dolazi do publike. Treba težiti ka tome da zajednička boja bude ona dobitna kombinacija.
David Gegić: Njih četiri su stvarno najbitnije u celoj priči; da nije njih, taj sastav ne bi postojao i, naravno, Nevene u ulozi kompozitora, aranžera i nekoga ko vodi probe, pogotovo pevačke. Meni i dalje nije potpuno jasno kako to funkcioniše pevački, intonativno, to je veoma težak i mukotrpan posao.
Aleksa Milijanović: Da, proces svega toga je veoma zanimljiv, počev od izrade aranžmana koje radi Nevena Pejčić. S obzirom na to da sam ja najmlađi u bendu, meni je ovo prvo iskustvo rada u jednom džez bendu gde se donesu note, pa ti treba da se spremiš, meni je to sve bilo novo. Ja to nisam nikada ranije radio – čitanje nota za bubanj, sarađivanje s drugim muzičarima, s gostima koji su sa nama nastupali, kao što je Luka Ignjatović na Pančevačkom džez festivalu. Od početka do sada – to mi je jedno veliko iskustvo.
Ivana Dimitrijević: U bendu uvek postoji originalni lični pečat svakog od nas, to nije samo Nevena, vokali, MING kao naši inicijali, već bukvalno delić svakog od nas – i Nevene i Davida, Alekse, Milice, Gorice, Nataše i mene, tako da je naš bend zapravo ideja svih naših ideja i svih naših inspiracija zajedno.
KOLIKO JE DŽEZ POPULARAN MEĐU OMLADINOM
Gorica Šutić: Svi znamo da džez muzika retko oduševljava na prvo slušanje. Kažu da ona zahteva „istrenirano uvo“ i da je „inteligentna“ muzika. Ipak, smatram da je džez dostupan svima, samo je potrebno da se navikneš na tu muziku.
Aleksa Milijanović: Iskreno, mislim da ljudi koji ne prate samo džez nisu ni svesni koliko je naša džez scena u Srbiji kvalitetna; nije preterano velika, ali je kvalitetna, i može da se poredi s austrijskom, nemačkom, holandskom… Svako ima slobodu da radi šta želi, a publika je merilo toga da li je nešto uspešno ili ne. Potrebno je da se ljudima nešto svidi kako bi se to proširilo. Svi oblici koji su se stvarali prelivali su se u nešto. Kao što u klasici imamo stilove koji su obnovljeni u vidu načina razmišljanja o muzici, poput neoklasicizma, tako i u džezu postoje tipovi numera čiji je uzor neka druga numera, ali ona postaje potpuno moderna kroz harmonizaciju i korišćenje instrumenta.
Gorica Šutić: Nažalost, mislim da danas mlađa publika nije mnogo zainteresovana za napor kako bi nešto razumela; jednostavno – ako ti nešto na prvu loptu nije interesantno i nije privuklo pažnju, odmah prelaziš na nešto drugo, kao instagram i sve društvene mreže.
Nevena Pejčić: Džez, generalno u svetu, ne spada u neke popularne žanrove, pa samim tim ni kod nas, ako govorim o široj publici; popularan je među nama koji se time bavimo. Dobro je što postoji okruženje poput Muzičke škole „Stanković“, Fakulteta muzičke umetnosti… gde jedni od drugih crpimo inspiraciju.
David Gegić: Što se tiče naše generacije, ne mogu da budem baš potpuno objektivan zato što mislim da smo mi u nekom našem svetu, pa čak i za ljude s kojima se privatno družim ne bih rekao kako pripadaju „široj“ populaciji….
Ivana Dimitrijević: S obzirom na to da se mi kao mlađa generacija bavimo improvizovanom muzikom – džezom, odnosno umetnošću, ineresantno je da srećemo dosta mladih ljudi bez formalnog obrazovanja koji vole i veoma poštuju džez muziku i imaju nepresušni izvor informacija. Nažalost, nisam srela mnogo ljudi koji su spremni da formalno pristupe džezu, odnosno da studiraju džez.
ŠTA ZA VAS PREDSTAVLJA DŽEZ MUZIKA
Nevena Pejčić: Džez muzika za mene predstavlja nešto što ja jako volim, tako da bih je vezala uz reč – ljubav, vezala bih je uz inspiraciju koju delim s ljudima oko sebe i onima koji sviraju sa mnom, za izvođače i kompozitore koje volim da slušam i za razmenu neke lepe energije i atmosfere.
Aleksa Milijanović: Džez za mene znači biti muzičar zbog muzike – svirati ono što osećaš; naravno, svirati i ono što je zapisano, ali uvek imaš tu slobodu u trenutku, kada možeš nešto da uradiš ili da tu muziku odvedeš nekuda – dakle muzika u trenutku, eto, to bih mogao reći.
Milica Dobrić: Verujem da je džez danas dosta širok pojam u odnosu na onaj džez 60-ih, kada je bio popularan sving, bi-bap… Sada je to više termin za neku slobodu u muzici, u stvari vezuje se samo za neku edukaciju o tom žanru. Danas najviše prožimanja dolazi kroz autorsku muziku, gde svaki izvođač donosi nešto svoje, sa svojih prostora.
Ivana Dimitrijević: Jeste da džez zahteva dosta truda, rada, kontinuiteta, inspiracije i motivacije, ali mislim da to zapravo važi za svaku profesiju u životu, mislim da temelj, odnosno glavni pokretač za bavljenje muzikom i bilo kojim poslom jeste ono što potiče iz srca – ljubav, to je ono što nas je zapravo i spojilo – ljubav prema muzici prvenstveno, a onda i ljubav prema džezu i ljubav prema onome šta nama ta muzika zapravo donosi.
NAJUPEČATLJIVIJI MOMENAT
Gorica Šutić: Od dana kada smo nastali pa do danas trenuci koje najviše pamtim jesu naš prvi ulazak u studio i naš poslednji ulazak u studio. Time je i ceo period između ta dva događaja obuhvaćen i tako imam uvid u napredak – kolektivan i individualan. U tom periodu smo zajedno rasli, zajedno se menjali i kao muzičari i kao ljudi. Nekako smo, da kažem, integrisali u naš lični identitet ceo taj bend i ceo taj projekat, tako da to za mene ima veliki značaj kao pripadnika takve zajednice… da zajedno težimo ka nekom cilju, da se zajedno radujemo, razvijamo i ostanemo verni toj ideji.
Nataša Pejčić: Izdvojila bih možda koncert u Rumuniji na Međunarodnom takmičenju „Džez u parku“, kada smo potpuno neočekivano osvojili treću nagradu.
David Gegić: Bili smo na otvorenom, izuzetno lepo ugošćeni, ozvučenje je bilo na visokom nivou, što je nama jako bitno – to je baš posebno iskustvo, pogotovo što je MING osvojio treću nagradu.
Aleksa Milijanović: Odlazak u Rumuniju je jako lepo životno iskustvo… sresti neke druge muzičare, sarađivati s toncima koji nisu iz Srbije već iz nekih drugih zemalja, sve to doprinosi nama u smislu izgradnje jedne ličnosti, ne individue, već pevača, bubnjara, pijaniste, basiste…
Nevena Pejčić: Zatim Pančevački džez festival, Novosadski džez festival i Festival srpskog džeza, koji se održao u septembru prošle godine…
Gorica Šutić: Ti trenuci su inspirativni za nastavak i želju za napredovanjem.
Ivana Dimitrijević: Pored putovanja, koncerata, novih poznanstava, svaki koncert nam je nova lekcija jer se svaki put desi nešto veoma interesantno, novo i drugačije, jer džez je improvizacija, pa smo mi negde to utkali i u svoj svakodnevni život – da nam je život svakodnevna improvizacija i u druženju. Svaki put posle koncerta volimo da zajedno provedemo neko vreme i zaista smo i privatno svi međusobno vrlo bliski i uvek volimo da prokomentarisemo dobre i loše strane, vrlo realno sagledavamo svoj napredak u radu i muzici generalno… što nam dosta pomaže da spoznamo segmente na kojima treba vise raditi ili ih jednostavno zadrzati.
Nataša Pejčić: Izdvojila bih koncert u Banskom doru u Banjaluci, prvi naš samostalni koncert koji smo uspeli da organizujemo uz Milana Aćimovića.
David Gegić: Mislim da je svaki od tih nastupa najupečatljiviji momenat…Pančevački je veliki festival u Srbiji, Novosadski takođe…
Ivana Dimitrijević: Svaki koncert, nastup, svaka naša turneja zapravo nam je lekcija šta treba ispraviti, šta treba prisvojiti, na čemu treba raditi itd. Ali svi ti naši kolektivni usponi i padovi koji se konkretno tiču muzičke saradnje samo nas još više jačaju i doprinose da još više radimo na tome što smo počeli i da istrajemo u svom cilju, a naš cilj je da prenesemo svoju ljubav na naše instrumente, a zatim prenesemo s instrumenata na publiku i, eto, samo želimo da širimo ljubav, to je sve.
Lektor: Vera Maletić