Umetnik, rodom iz Niša, pleni skromnošću, ali i velikim talentom. Držeći u rukama hornu, kraljicu instrumenata, pred eminentnim umetnicima poput Zubin Mehte, Kšištofa Pendereckog, Emanuela Pahuda, Štefana Dora, Stivena Iserlisa i mnogih drugih privukao je pažnju svetske javnosti.
U Beogradu je ostao zapažen kao prva horna Beogradske filharmonije, a u Novom Sadu kao gostujući član Vojvođanskog simfonijskog orkestra i honorarni saradnik Orkestra Opere Srpskog narodnog pozorišta. Nakon završenih osnovnih studija na novosadskoj Akademiji umetnosti, u klasi Nenada Vasića, i postdiplomskih studija u Salcburgu, kod čuvenog horniste Radovana Vlatkovića, njegov put umetnosti razvija se ka svim destinacijama sveta. Ime ovog horniste izgovara se u mnogim zemljama poput Kine, Argentine, Španije, Švajcarske, Austrije. Jedan je od prvih umetnika mlađe generacije koji su na srpskom jeziku napisali pedagoški priručnik za horniste – to je njegova knjiga Horn Morning Sunshine. Svoje majstorske radionice održava u inostranstvu, a kao izuzetno ističe se njegova uloga instruktora na muzičkom festivalu u švajcarskom gradu Verbijeu.
PEDAGOŠKA KNJIGA
Horn Morning Sunshine
Knjiga je dobila ovakav naslov jer smatram da jutarnji susret s instrumentom može da promeni tok karijere mladog muzičara, da ne kažem i sam život, jer u prvim jutarnjim satima mozak vam najbolje funkcioniše i imate najviše koncentracije. Dok sam studirao, voleo sam jako rano da vežbam – moj susret s instrumentom počinjao je oko 6:15 ujutro. U predgovoru sam napisao da ne krijem nikakve tajne života, već da su to plodovi iz šume znanja koje sam ja koračajući skupljao od pametnijih, iskusnijih i boljih od sebe. Čitava moja filozofija sviranja zasniva se na jednostavnosti i toplom vazduhu; trudio sam se da to u knjizi prenesem ljudima i vidim da dobro reaguju. Još jedan od ciljeva vezanih za priručnik bio je taj da nešto bude na srpskom jeziku. Kod nas mnogo godina ništa nije napisano za naš instrument, osim materijala za sve limene duvačke instrumente koje je ostavljao Dubravko Marković.
U svojoj knjizi bavim se uskostručnim pitanjima – hornom i disanjem, koja nama mogu da pomognu. Implementirao sam u nju filozofiju Arnolda Džejkobsa, poznatog tubiste Čikaškog simfonijskog orkestra, koga smatram ocem pravilnog disanja na duvačkom instrumentu. Želim i u budućnosti da plasiram neke nove udžbenike za naše tržište, pre svega jer imam misiju da nakon mene ostane literatura deci koja možda još uvek nisu ni počela da uče hornu ili se možda još nisu ni rodila. Želim da tom literaturom dobiju uputstvo za jednostavniji pristup našem instrumentu. Imam u planu da završim pisanje jednog novog udžbenika, čiji je naslov Muzičar bez stresa. Njime bih voleo da što dublje prikažem mentalnu pripremu profesionalnog muzičara – u knjizi ga predstavljam kao profesionalnog atletu i sportistu. Nakon toga želeo bih i da krenem u predstavljanje izvođačke tehnike sviranja horne različitih aspekata.
POČECI – DETINJSTVO
Potičem iz muzičke porodice, meni su i otac i deda muzičari, a otac mi je isto bio hornista. Za moje bavljenje muzikom bio je presudan koncert Đorđa Balaševića koji sam kao mali gledao na RTS-u. Tada sam pomislio: „Čoveče, ja želim da budem umetnik kao ovaj čovek“. Naravno da sam morao da idem u muzičku školu, a onda je bilo jasno da ću svirati hornu kad mi je već tata svirao taj instrument.
Uvek kad me pitaju za neku anegdotu vezanu za sviranje, setim se takmičenja u Novom Sadu. Pokojni profesor Dubravko Marković imao je veliki festival limenih instrumenata i svake godine smo dolazili iz Niša na to takmičenje. Postojalo je pravilo da se obavezna kompozicija svira napamet. Kada sam izašao na scenu i počeo da sviram, desio mi se memorijski kiks, skroz sam zaboravio note i, kao šarmantno dete, zaustavio sam se, pogledao publiku, poklonio se i rekao: „Izvinite, ali ne možemo nastaviti“. I onda je profesor Dubravko onim svojim prepoznatljivim glasom rekao: „Ma daj, Ćiriću, pogledaj u note i nastavi…“. Tako je to ostalo i kao anegdota, ali i kao stres jer mi je jako dugo trebalo da počnem ponovo da sviram bez nota. I dan-danas to izbegavam; kad god mogu, postavljam note ispred sebe na pult i nekako se osećam sigurnije.
STUDIRANJE U NOVOM SADU
Kada je došlo vreme da upišem studije, kao i svaki budući student raspitivao sam se gde bi to moglo da bude najbolje i išao sam na probne časove kod profesorâ u Niš, Beograd i u Novi Sad. Nekako je Novi Sad bio poslednji, i kada sam došao u taj grad na probni čas s profesorom Nenadom Vasićem, koji mi je danas, pored toga što je moj večiti profesor, najbolji prijatelj i kum, taj prvi susret s njim me je očarao i ja se prijavio za prijemni ispit samo Novom Sadu. Kad god imam neku nedoumicu vezanu za život i za hornu, on je jedna od prvih adresa kojoj se obraćam i umnogome je uticao na moj život i na formiranje mene kao ličnosti.
Ja ga smatram profesorom Kostom Vujićem iz onog čuvenog filma (Šešir profesora Koste Vujića) – on je baš takav čovek koji ume da ohrabri kad treba, ume da kritikuje, ali na pravi način. Smatram ga zastupnikom za frazu, bar za ovaj region, tako da je on u mnogo čemu zaslužan za sve ovo što sam ja danas. Logičan sled bio je da nakon mastera upišem i postdiplomske studije u Salcburgu, gde je usledio jedan potpuno drugačiji deo života, koji me je još dodatno promenio. Ipak, Novi Sad je nešto posebno za mene…
Živim danas u njemu zato što mi je posebno urezan u srce i verujem da je to možda jedini grad u Srbiji u kom bih ja mogao sebe da zamislim i u budućnosti i do kraja svog života.
STUDIRANJE U SALCBURGU na Mocarteumu
Taj period u životu zauvek ću pamtiti. Za sada nema boljeg trenutka, a ne verujem da će mi se bolji profesionalni trenutak i desiti, jer je to bilo ostvarenje mojih snova. Sećam se da sam vodio neke dečačke dnevnike i u njima stalno pisao kako mi je jedini san da budem student Radovana Vlatkovića… I kada se to ostvarilo, tlo je prestalo da postoji pod mojim nogama, počeo sam da lebdim. Nakon upisa postdiplomskih studija na Mocarteumu prošao sam i na audiciji za prvu hornu Beogradske filharmonije i onda sam paralelno živeo svoja dva sna – bio sam solista nacionalnog orkestra (na moju veliku sreću još uvek sam) i student legedarnog horniste, koga sam smatrao svojim najvećim uzorom. Početak studija u Salcburgu bio je koncipiran tako da sam svakog meseca odlazio na sedam do deset dana u Austriju. Osim na svoje, odlazio sam i na časove svih kolega iz klase, od jutra do mraka, i bukvalno sam se trudio da gledam kako profesor hoda, način na koji drži instrument… kako bih mogao da što dublje i što više prodrem u njegovu filozofiju sviranja i uopšte u njegov način postojanja kao umetnika.
To mi je pomoglo da kreiram tu poslednju završnu nijansu u paleti svojih boja i da stvorim ličnu sliku sebe kao umetnika. Profesor Vlatković je nakon toga imao još jedan poklon za mene kada smo kao kolege odsvirali koncert s Beogradskom filharmonijom, posle nastupa u Španiji u Santanderu. Tako da je to bio još jedan san i sve što se dešava nakon toga ja i dalje smatram luksuzom, kao nešto što može da dođe, a i ne mora. Jer moji su snovi vezani za instrument potpuno ostvareni time što je on postao moj profesor, a ja njegov student. To je momenat kad čovek dobije priliku da primi esenciju umetnosti u sebe i da nakon toga može da vidi, rekli bismo ovim modernim rečnikom – i sve „fejk“ stvari koje nam se dešavaju i sve lažnjake na sceni i da vidi sve one koji istinski žive i dišu umetnost.
BAVLJENJE PEDAGOGIJOM
Ne mogu za sebe da kažem da sam dobar pedagog, još uvek sam mlad da bih nekome mogao da prenesem istinsku esenciju, ali trudim se da ponudim svoja dosadašnja iskustva. Trudim se da svim svojim mladim kolegama na majstorskim radionicama govorim o onome šta meni prija i da onda zajedno pokušamo da otkrijemo šta taj kolega može da uzme za sebe i da to onda implementiramo u njegovo sviranje. Na festivalu u Verbijeu sam bio instruktor Omladinskog simfonijskog orkestra i tamo sam proveo predivne tri nedelje. Imao sam studente iz Francuske, Singapura i Španije, to su dva momka i jedna devojka fantastičnih mogućnosti, veoma mladi – po 16, 17 godina – koji sviraju kao vrhunski profesionalci; sada su već na ozbiljnim studijama, na značajnim fakultetima. Verbije je esencija umetnosti u malom; to seoce u Švajcarskoj u mesec i po dana ugosti najbolje muzičare sveta. Upoznao sam vrhunske umetnike; prva komšinica bila mi je Judža Vang, koju sam uz jutarnju kafu slušao kako vežba… i to je bilo nestvarno. Taj trenutak je važan za moj život i mnogo mi je drago da sam na poziv klarinetiste Aleksandra Tasića bio tamo; to je još jedno od iskustava koje je potpuno promenilo moj život nabolje.
MAJSTORSKE RADIONICE – INTERESOVANJE OMLADINE ZA HORNU
Postoji veliko interesovanje. Držao sam majstorske radionice u Aziji, Latinskoj Americi, Paragvaju, Argentini, Rumuniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Engleskoj, Švajcarskoj… Interesantno u mojim predavanjima jeste to što pokušavam da predstavim hornu na jednostavniji način. S obzirom na to da živimo u svetu koji je pun izraza: „ne možeš, ne znaš, nećeš, ne, nisi sposoban i sl….“ trudim se da sa mladim kolegama stvorim jedan balon pun izraza: „možeš, hajde, spreman si, biće…“ i, nekako, dobro reaguju.
Javljaju mi se i posle majstorskih radionica s različitim novim idejama, pitanjima, trudim se da ne ponudim konkretno rešenje u vidu recepta i leka, mada nekad i to radim, već želim da nekako zajedno dođemo do rešenja i uvidimo na koji način može da se prevaziđe neki problem. Horna je specifičan instrument, pa ne čudi što ima toliko viceva o hornistima i o božanskom instrumentu jer samo Bog zna šta iz njega izlazi… Ali nekako jednostavnijim pristupom verujem da možemo da dođemo do sigurnosti u sviranju zato što preteranim razmišljanjem dolazimo samo do čvorova i do nerazrešivih situacija; tako je isto i s hornom i bilo koji instrumentom.
ŽIVOT U KINI i sviranje u Orkestru Pekinškog konzervatorijuma
Imao sam predrasude vezane za Kinu, ne mogu to da krijem i neću da lažem. Nisam verovao da može da bude ovako kako jeste… Kina je zemlja koja je na uzlaznoj putanji brzinom rakete i sve u Kini što se dešava, dešava se neverovatno brzo. Oni su u prethodnih 20 godina, ja verujem, svetsko čudo – i kao ekonomija i kao narod. Od jedne fabrike sveta postali su konzumenti sveta i ono što su oni nekada bili za ceo svet, sada je ceo svet za njih.
Sada svi tamo dolaze, muzička ponuda je nestvarna. U Pekingu svake nedelje gostuju najveći svetski orkestri – Valerij Gergijev je četiri dana zaredom dirigovao koncerte sa svojim Marijinskim teatrom. Nastupaju Berlinska filharmonija, Čikaški simfonijski orkestar, Holandski kraljevski orkestar Koncertgebaua. Presrećan sam što sam tamo, radim kao strani stručnjak na konzervatorijumu u Pekingu i solo hornista njegovog orkestra. Imaju dosta dobar sistem – u okviru konzervatorijuma postoji profesionalni orkestar koji deluje, svira svoje koncerte, a ima obavezu da jednom u semestru sarađuje sa studentima dirigovanja i kompozicije. Život u Kini je moderan; da nema kineskih slova u Pekingu, čovek bi pomislio da živi u Njujorku. Ja sam tamo sa svojom suprugom i uopšte nemamo osećaj da živimo u inostranstvu jer kad se vratimo kući i zaključamo vrata svog stana, mi smo opet tamo gde želimo da budemo – u svom balonu; to je isto kao i u Novom Sadu ili bilo gde, tako da verujem da svako kreira svoj život onako kako želi. Što se tiče posla i kolega tamo, radim s mnogo stranaca; u pitanju je internacionalna ekipa i zaista uživamo da sviramo kamernu muziku; ja u sekciji imam dvoje kolega iz Engleske i jednog iz Kine, često sviramo kvartete. Radim sada i snimanja različite muzike, a dobio sam savršenu priliku da se usavršavam i kao studijski muzičar. Mnogo se radi, ali je i istovremeno život tamo veoma interesantan.
DA MOŽE DA GOVORI, ŠTA BI HORNA, KAO KRALJICA INSTRUMENATA, REKLA O TEBI?
(Smeh) Rekla bi: „Ostavi me na miru, čudni čoveče!“. Mnogo smo mi toga prošli i lepog i ružnog i svađali smo se dosta dok nismo shvatili da nikad nije problem s njom, nego da je problem uvek u meni. Da nije nje, verujem da ne bi bilo 70 posto moje ličnosti, a opet da nije mene, to parče metala ne bi moglo da proživi lepotu koju muzika sama po sebi daje. Zajedno smo lepa simbioza. Međutim, nikad ne zaboravljam ono što mi je moj profesor Nenad Vasić rekao: „Ne veruj joj dok je ne staviš u kofer i ne zaključaš jer i tad može da pogreši“.
NAJUPEČATLJIVIJI MOMENAT U KARIJERI DO SADA….
Najvažniji događaj, za koji ni dan danas nisam svestan kako se dogodio, jeste Rozetijev dupli koncert za dve horne s Radovanom Vlatkovićem. Tačka. To je van kategorije.
Sve drugo što se dešavalo fasciniralo me je u manjoj ili većoj meri, a o mojoj dosadašnjoj karijeri dovoljno govori broj zemalja i kultura koje sam imao čast da upoznam. Mislim da je svaki novi grad, svako novo selo, čovek jedna kockica mog mozaika. Kad na taj način posmatram svet, onda svi ti letovi, hoteli, probe prestanu da budu opterećenje zato što znam da me svaki taj avion na koji sednem i kojim letim vodi u jedno novo iskustvo. Pamtim divnu uspomenu kada sam bio u Asunsionu. Svirao sam s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Paragvaja kao solista svetsku premijeru koncerta koji se zvao El turu, što znači paragvajski rog koji su koristili njihovi seljani kako bi se „dovikivali“ s njive na njivu, iz šume u šumu i tako… Kompozitor Dijego Sančes Hase, koji je napisao koncert, posle tog nastupa zajedno s kolegama iz orkestra priredio mi je veče njihovih domaćih specijaliteta, domaće muzike i doneli su mi instrument el turu da probam da ga sviram. Kada čovek na taj način iskusi kulturu jednog mesta, onda zapravo može da prepozna koliko su nam duše bliske i koliko svi mi zapravo postojimo kao jedan narod. Ja veoma volim svoju naciju, jezik, kulturu, svoju veru i baš zato se trudim da što više upoznajem druge religije, kulture, narode jer iz toga učim dve stvari – da budem skroman zato što znam da postoje i drugi ljudi koji imaju ista takva blaga kao i ja, a drugo – da još više volim i upoznajem svoje jer nismo ni svesni koliko je zapravo dubok okean našeg naciona, kulture i umetnosti. Tek onda kada krenemo da se oduševljamo lepotom Sikstinske kapele ili bilo čega drgog, možemo da postanemo svesni lepote naših slikara, naših seoskih kuća, starih ambara i svega onoga što je lepota kod nas. Sve zajedno, jedno veliko bogatstvo koje sam dobio jesu ta putovanja. I da ničega nema, a da mi ostane taj koncert sa Vlatkovićem i sve zemlje koje sam video, ja bih rekao „hvala lepo – dosta za ovu predstavu“.
Lektor: Vera Maletić