1. oktobar 1903 – 5. novembar 1989.
Na današnji dan u Kijevu (tadašnja Carevina Rusija) rođen je rusko-američki pijanista Vladimir Horovic, jedan od najvećih pijanista 20. veka. Iako se taj vek smatra neromantičarskim dobom, za Horovica kažu da je s ponosom „držao zastavu“ romantizma. Prve časove klavira držala mu je njegova majka, koja je i sama bila pijanistkinja. Isprva je želeo da bude kompozitor, međutim Oktobarska revolucija, a odmah zatim i gubitak porodičnog bogatstva usmerili su ga ka pijanizmu. Ubrzo nakon toga, 1912. godine, primljen je na Kijevski konzervatorijum, gde su ga učili Vladimir Pučalski, Sergej Tarnovski i Feliks Blumenfeld. Prvi solo koncert održao je kao dvadesetogodišnjak u Harkovu 1920, a zatim je priredio preko dvadeset koncerata a da nijednom nije dva puta svirao isto delo. Pet godina nakon toga bio je već priznati pijanista. U Berlin odlazi iste godine, zatim u Pariz, a 1928. prvi put nastupa u Americi. Tom prilikom je svirao Koncert u b-molu Čajkovskog s Njujorškom filharmonijom pod upravom ser Tomasa Bičama, kome je to bio debitantski nastup u Americi. S dirigentom Arturom Toskaninijem nastupio je prvi put 1933. godine, izvodeći Koncert za klavir i orkestar br. 5 Ludviga van Betovena, i s njim kasnije nastavlja saradnju kako na koncertim podijumima tako i u tonskim studijima. Horovic je američko državljanstvo dobio 1944. godine i zahvljujući tome ostaje u toj državi i ženi se ćerkom velikog dirigenta Vandom Toskanini. Njegove koncerte su u velikom broju posećivali profesionalni pijanisti, posebno mladi, želeći da iskopiraju njegov repertoar, tehniku i način muziciranja. Moglo bi se reći da i danas mnogi pijanisti rado slušaju izvođenje ovog velikana želeći da prisvoje estetiku i način sviranja. Prilikom koncertiranja pokreti su mu bili racionalni, telo gotovo nepokretno, pa su njegovo pijanističko izvođenje opisivali kao veoma virtuozno, a istovremeno mirno. Kao pijanista dobijao je komplimente da poseduje „najpošteniju tehniku“, postižući sjajne zvučne efekte isključivo prstima, jedva upotrebljavajući pedal. Nasuprot njegovoj mirnoći i preciznosti iznenađuje to što je voleo da menja notni tekst. Tome svedoče njegova izvođenja s „prepravljenim“ notama dela Slike sa izložbe Musorgskog, dodate kadence u Listovim rapsodijama; smatrao je da List ne bi imao ništa protiv ovakvih izvanrednih dodataka. Naravno, bio je daleko obazriviji prema delima Betovena i Šumana. Mnogi profesionalci bi se složili s mišlju da je Rahmanjinova, Lista, Skrjabina i Prokofjeva svirao sa više smisla i razumevanja nego bilo koji pijanista u njegovo doba. Imao je izuzetan afinitet prema minijaturama, pa se tako izdvajaju Horoviceve interpretacije kompozicija Skarlatija, Šopenovih mazurki i valcera i nekih Šumanovih dela, koja je svirao graciozno, šarmanno i neverovatno jednostavno. Oni koji su poznavali njegov rad govorili su da je u većim delima Betovena, Šumana i Šopena ponekad umeo toliko da se zadrži na detaljima da je gubio iz vida celinu. Prema rečima muzičkih kritičara, Horovic, iako je bio pomalo introvertna ličnost, izazivao je veliko oduševljenje u koncertnim dvoranama. Mnogi ga pamte kao skromnog, mirnog pijanistu, koji svojim spokojnim, staloženim sviranjem odaje utisak lakoće, jednostavnosti i igre na sceni. Uprkos prijemima na koncertima, Horovic je postajao sve nesigurniji u svoje pijanističke sposobnosti, pa se nekoliko puta povlačio sa javnih nastupa. Nakon povratka 1965. godine retko je priređivao solo koncerte, a prvo javno pojavljivanje bilo je na televiziji, u dokumentarnom filmu Vladimir Horovic: Poslednji romantičar;svoj televizijski koncert održao je 22. septembra 1968. u Karnegi holu.