photo: © Clara Evens
Umetnik koji pleni izvanrednim talentom, jasnim, preciznim pokretima gudala, usklađenim sa svojim telom, poput baletskog igrača, prodornim i istančanim zvukom i iznad svega autentičnim i prirodnim izrazom na sceni, koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Potičući iz muzičke porodice, već s četiri godine počeo je da svira violončelo, koje je danas njegov životni poziv i verni pratilac. Osim što u Srbiji mnogi znaju za njega kao dobitnika nagrade i priznanja „Art Link Société Générale“ za najperspektivnijeg mladog muzičara u 2018. godini i dobitnika prve i specijalne nagrade na Republičkom takmičenju u Srbiji 2010, 2012, 2014. i 2016. godine, pamte ga i po velikim uspesima u svetu. Među mnogobrojnim njegovim priznanjima izdvajaju se specijalna nagrada kompanije AENA na renomiranom takmičenju „Pablo Kazals“ u Španiji, druga nagrada na Međunarodnom takmičenju „Ana Kul“ u Austriji, treće mesto na takmičenju „Feliks Mendelson“, kao i peto na konkursu „Kraljica Elizabeta“, na kojem je među 66 kandidata ušao u finale s 12 učesnika. Svoju svestranost ispoljava i kroz saradnju s Jakopom Gadanijem i baletskim igračima u savremenim pozorišnim projektima. Od 2017. studira u Lajpcigu na Univerzitetu za muziku i pozorište „Feliks Mendelson Bartoldi“ (University of Music and Theater Felix Mendelssohn Bartholdy) u klasi profesora Petera Brunsa.
TAKMIČENJE „KRALJICA ELIZABETA“
Nastup na ovom konkursu bilo je neverovatno iskustvo koje mi je promenilo život iz korena! To je bila ogromna odskočna daska u mojoj karijeri, zahvaljujući čemu sam izašao iz anonimnosti u zapadnoevropskom svetu i uopšte na svetskoj sceni klasične muzike. Još kao dete, uz skromne početke, imao sam taj san, a sada je to realnost i presrećan sam zbog toga. Osećam odgovornost da nastavim u tom pravcu. Učestvovanje na tom takmičenju usledilo je vrlo spontano. Jedan klasičan put do nagrade na takvom takmičenju podrazumeva da se prvo „izlazi“ na manje konkurse i prikupljaju prve nagrade, i kada se izvede jedan standardan repertoar 10 do15 puta na sceni, onda se smatra da je kandidat spreman za prijavu na veliki konkurs poput ovog. Međutim, ja sam sve to preskočio i odlučio da idem odmah na ono najveće. U finalu sam svirao Šostakovičev Drugi koncert, delo koje nikada nisam svirao uz orkestar, što je bio veliki rizik. Mogu reći da je kod nas u Srbiji Šostakovič idol, i uzimajući to u obzir, mogao sam da ponesem iz svoje zemlje razumevanje takve muzike. U polufinalu sam svirao njegovu Sonatu za violončelo i klavir i Hajdnov Koncert u D-duru, koji sam imao priliku da izvedem sa orkestrom „Stanislav Binički“ mesec dana pre takmičenja. Dakle, sva iskustva iz mog dotadašnjeg života poklopila su se za to takmičenje; prosto, tajming je bio fatastičan. To što sam bio zapažen kao najmlađi finalista i dobitnik nagrade na tom takmičenju, bez sumnje je imalo ogromne posledice na moju karijeru. Mogu da kažem da je to jedno fantastično, nezaboravno iskustvo, posebno kada se setim tih nedelju dana pred finalnu rundu, kada su učesnici u potpunoj izolaciji, bez telefona i interneta. Finalisti imaju nekoliko dana da pripreme zadato delo čuvenog kompozitora Jerga Vidmana (Jörg Widmann), koje je bilo tehnički veoma zahtevno. Festival traje šest dana, svirao sam prvo veče, kompozitor i menadžer orkestra došli su da zajedno isprate premijeru. Posle koncerta su mi čestitali, to sve je za mene bilo novo i jedno fantastično iskustvo.
photo: © Derek Prager
POČETAK – ŠKOLOVANJE
Moja baka je uvek govorila da dve stvari ne možete da birate – gde ćete da se rodite i ko su vam roditelji. Imao sam veliku sreću što su moji roditelji muzičari i što su me usmerili na pravi put. Otac mi je dirigent, majka profesor solfeđa i oboje su prepoznali talenat u meni još od mog ranog detinjstva. Violončelo sam izabrao jer je moja majka svirala taj instrument. Njoj se, međutim, profesor odselio i ona je upisala klavir, posle teoriju muzike, ali njena velika želja ostalo je violončelo i tako su nastali moji počeci u četvrtoj godini. Iako sviram odmalena, svoj pravi početak smatram vreme kada sam s deset godina počeo da radim s profesorkom Judit Josifoskom. Ona je jedan fantastičan pedagog koja ima ogromno iskustvo s mladim čelistima, zahvaljujući čemu me je odmah usmerila na pravi put i omogućila da dođem u Nemačku, gde sam vremenom ostvario uspehe koje danas imam iza sebe. Tako je srednja škola bila jedan veliki korak u mom muzičkom životu.
ŽIVETI U LAJPCIGU, RODNOM GRADU J. S. Baha
Bah je veoma specifičan, vanvremenski i uvek aktuelan. Šta god da se dešava u svetu muzike i u kojem god pravcu da muzika ide – Bah je uvek prisutan. Mislim da je vrlo korisno biti na izvoru informacija, a Lajpcig je takav grad. Tradicija koja se tamo neguje i čuva neprocenjiva je, i to najviše pomaže. Nije važno odakle čovek potiče, ako ima dobar izvor informacija, ako je vrlo iskren prema muzici, prema delu koje izvodi, uveren sam da može da ga izvede na adekvatan način. Boraveći u Nemačkoj, doživeo sam veliku promenu jer ovde je potpuno drugačija kultura u odnosu na Srbiju. Nemci su vrlo marljivi, imaju fantastičnu školu i tehniku i trudio sam se da to pokupim od njih, a opet sam gledao da sačuvam i ovaj naš temperament, za koji mislim da je mogao da se čuje u mojim izvođenjima.
photo: © Derek Prager
UTICAJ IZVOĐAČKE ZRELOSTI NA KONCEPT PROGRAMA
Imao sam priliku da razgovaram sa Mišom Majskim o raznim temama i on je spomenuo baš ovu. Rekao mi je: „Znaš, svirao sam Baha dva, tri, četiri puta u životu, svaki put kad ga snimam zvuči mlađe. U svojim dvadesetim godinama kada sam ga snimao, zvučim četrdeset godina starije, vrlo sam ponosam na tu činjenicu“. Vremenom se interpretacije menjaju i čovek uvek traži nešto drugo, ali ja sa svojih dvadeset godina još uvek nemam tu svežinu kao on sa svoje sedamdeset dve… od kojih je 60 proveo na sceni. Međutim, u potpunosti mogu da razumem šta želi da kaže – čovek uvek mora da traži jednu svežinu, da traži nešto novo u relativno limitiranom repertoaru koji mi čelisti imamo, na primer, u odnosu na pijaniste; to je ključno za jednu ozbiljniju karijeru. Kada je reč o konceptu programa mislim da je publici dosadilo da na svakom čelističkom koncertu sluša Betovenove sonate i Baha. Mi kao solisti imamo ulogu da osmislimo program koji će biti zanimljiv i publici, ali i nama. Mislim da to nije loše ni za umetnike ni za publiku. Važno je da bude osmišljeno sa ukusom. Po mom mišljenju mnogi pristupaju tome „blago neukusno“ i onda prave od koncerata spektakle za paradu kiča; ja se s tim uopšte ne slažem i to nije nešto što bih ja ikada radio jer to ne bi bilo autentično. Alternativni i zanimljivi programi su nešto na čemu mora da se radi; ja sad imam već nekoliko ideja za nove sezone i projekte.
photo: © Derek Prager
SVE VEĆI UTICAJ I PRISUTNOST DRUŠTVENIH MREŽA
Sve se promenilo iz korena, karijera se ne gradi na isti način danas kao pre 40, 50, pa čak ni kao pre 20 godina. U poslednjih 10 godina mnogo toga se izmenilo zbog društvenih mreža – ukus publike, ali i nivo i očekivanja koja su sve veća. Na takmičenjima je uobičajeno da se nešto savršeno odsvira, smatra se da je to prvi nivo – „ništa specijalno“. Društvene mreže igraju veoma važnu ulogu, ali ako čovek svira iskreno, autentično, na najvišem mogućem nivou i zna koliko-toliko da se kreće u tim krugovima i održava konverzaciju – stvari se dešavaju. Iz perioda koji sam proveo u Kronbergu, gde sam imao fantastične koncerte, imam mnoštvo sjajnih utisaka. Tamo sam ostvario divnu saradnju s ljudima jer sam bio autentičan, spreman, ali i vrlo društven i otvoren. Prisutnost propratnih faktora poput Instagrama, Fejsbuka, on-lajn marketinga nije nevažna, ali nije suština i nikada neće ni biti za posao kojim se mi bavimo – a to je umetnička muzika. Popularna muzika je nešto drugo, to nije moje polje interesovanja, ali u mojoj profesiji čini mi se da je kvalitet i dalje presudan.
photo: © Derek Prager
BORAVAK U KRONBERGU
Akademija u Kronbergu je prestižna institucija koju je svojevremeno Rostropovič osnovao. Danas je to najprestižniji fakultet za gudačke instrumente. I tu se svake druge godine održava majstorski kurs za violončelo u vidu jednog velikog festivala, koji poseti 150 do160 čelista iz celog sveta, od kojih 60 ima priliku da učestvuje aktivno, dakle da radi s profesorima. Ja sam primljen u klasu profesora Franca Hermensona, legedarnog čeliste, koji je takođe sedeo u žiriju na Konkursu „Kraljica Elizabeta“. Imao sam čast da dobijem nagradu „Franc Hermenson“ i da budem izabran da sviram Hajdnov Koncert u D-duru na završnom koncertu čitavog festivala u fantastičnoj novoj sali. To je jedno neverovatno iskustvo. Rekao bih da je Kronberg jedan „hot spot“ za čelizam i za klasičnu muziku.
photo: © Clara Evens
TAKMIČENJE KAO JEDINI IZLAZAK IZ ANONIMNOSTI
Mislim da je moguće i bez toga, ali na svom primeru vidim da je to lakši put za izlazak iz anonimnosti, jer konkursi kao što su „Kraljica Elizabeta“, „Čajkovski“, „Paulo“, „Šopen“ – to prati čitav svet klasične muzike. Svako ko se bavi time, pogotovo oni koji se nešto pitaju, to prati. Kada čovek dođe do poslednje faze takvog konkursa, onda ga svi slušaju, pa je u tom smislu to jedna olakšavajuća okolnost, ali moguće je i bez toga. Mnogi značajni umetnici su napravili velike karijere i bez učešća na takmičenjima. U svakom slučaju, mislm da nije presudno, ali je svakako mnogo lakše.
photo: © Clara Evens
SVESTRANOST U UMETNOSTI
Saradnja s Jakopom Godanijem pružila mi je drugačiji pogled na umetnost. To je jedan od najlepših projekata koje sam imao do sada. Jakopo je genijalni umetnik i vizionar, neko ko pomera granice, neko ko vidi 50 godina u budućnost i neko ko je sposoban da spoji razne elemente umetnosti. To nije samo ples, tu je i muzika, moda, svetlo, scena i on sve konstruiše i projektuje. Bila mi je čast da sarađujem s nekim kao što je on i da vidim njegov proces rada, ali ne samo njegov nego i plesača. Plesači su po meni fascinantni, imaju relativno kratku karijeru, kao i sportisti, imaju i njihovu fizičku sposobnost a um umetnika, što je neverovatan spoj. Prisvojio sam od njih taj scenski nastup, moj naklon publici je specifičan i to sam pokupio od plesača. Bahova muzika mi je, uz ples, takođe potpuno promenila koncepciju dela u pozitivnom smislu, tako da uz ples to dobija jednu dodatnu dimenziju. Stupili smo u kontakt preko mog dobrog prijatelja Jana Foglera, koji je fantastičan čelista i solista, i trebalo je on da svira novi projekat s trupom, jer su već ranije sarađivali. Međutim, u tom periodu on je imao snimanje Šostakovičevog koncerta s Orkestrom Marijinskog teatra i to se poklopilo s ovim projektom, te je Jakopu preporučio mene kao nekog za koga zna da ima veoma interesantnu interpretaciju Baha. Trebalo je prvo da bude osam koncerata, onda smo se našli, probali, otišli na večeru i tako je od osam nastalo 30, 40 koncerata… i još uvek smo u kontaktu i sarađujemo i dalje.
photo: © Derek Prager
NASTUPI U BEOGRADU I NAJAVA KONCERTA
Moj nastup na Čelo festu 2022. posebno mi je ostao u lepom sećanju. Dragan Suzuki Đorđević pokušava opet da pokrene ovaj festival, bilo mi je veoma drago da mogu da pomognem u tome i da odsviram program, koji lično veoma volim, mojoj najbiližoj publici u Beogradu. Koncert u sali Beogradske filharmonije bio je veoma dobro posećen i ispunjen sjajnom energijom – mogu reći da je to jedna od lepših uspomena. Krajem aprila 2023. nastupaću s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom i maestrom Bojanom Suđićem. Izvešćemo Dvoržakov Koncert za violončelo i tome se veoma radujem. Spremam se za seriju koncerata i podjednako mi je zanimljivo, svaki je drugačiji i poseban na svoj način, a pogotovo u Srbiji.
PRISTUP UMETNOSTI U INOSTRANSTVU
Rekao bih da je u javnosti svest o klasičnoj muzici na višem nivou u inostranstvu nego kod nas, i da se to odražava i na budžet, broj festivala i školovanje – naravno u pozitivnom smislu. To mi je ovde u Nemačkoj uvek bilo zanimljivo jer u Beogradu i dalje kada prođete ulicom s futrolom violončela, ljudi vas gledaju malo čudno, a ovde mi se to nikada nije desilo. U Lajpcigu ljudi znaju da je to njihova kultura i zaostavština. Nasuprot tome, kod nas je nivo obrazovanja u srednjim muzičkim školama na neuporedivo višem nivou jer oni nemaju u srednjoj školi kontrapunkt, harmoniju, oblike; ono što je nama normalno, to oni dobijaju tek na trećoj godini akademije i dosta toga se razlikuje. Zato su na akademiji neke druge stvari naprednije i drugačije nego kod nas.
photo: © Derek Prager
SAVET ZA OMLADINU
Reći ću savet koji uvek dajem svom bratu od 12 godina koji svira violinu – čime god da se baviš u životu, da li će to biti muzika, arhitektura, šta god, moraš biti posvećen. Nije bitno gde se čovek nalazi, da li je to Nemačka ili Srbija, posvećenost je ključ u svakom domenu života. Ne samo vežbanje, već i muzika koju slušam, knjige koje čitam, ono što istražujem, s kim razgovaram, čime se okružujem, sve to vodi u istom pravcu, a nije bitno u kojoj oblasti radiš. Dakle, moj savet je – potpuna posvećenost profesiji. Ja imam mnogo hobija – volim modu, borilačke veštiine, treniram maj-taj već jako dugo, volim da se bavim sportom i da se družim s ljudima. Koji god da je hobi u pitanju, uvek gledam da to ne oduzima mnogo vremena od suštine – a suština je ono čime se bavim i to me najviše ispunjava.
Autor: Katarina Georgijević
Lektor: Vera Maletić