Najmlađa učesnica polufinala takmičenja „Kraljica Elizabeta“ u Belgiji, dvadesetčetvorogodišnja umetnica je svoje prve tonove na violončelu počela da svira sa samo pet godina, u klasi Judit Niderholcer Josifoski, a pre odlaska na studije u Nemačku školovala se na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi Marka Miletića. O njoj se zna da poseduje izvanredan talenat, da je krasi velika muzikalnost, kojom uspeva da s najpriznatijim simfonijskim orkestrima iznese neka od najtežih dela pisana za violončelo. Pored velikih uspeha i priznanja na najprestižnijim takmičenjima, posebnu medijsku pažnju domaće i svetske javnosti privukla je učešćem na takmičenju „Kraljice Elizabete“ u Briselu, na koji se mogu prijaviti učesnici do 35 godina. Nakon završenih studija u klasi Ksenije Janković na Muzičkom sveučilištu u nemačkom gradu Detmoldu prošle godine, muzičko usavršavanje nastavila je u Berlinu na Univerzitetu umetnosti u klasi Jensa Petera Majnca. Pažnju berlinske publike zadobila je svojim nastupom u sali Berlinske filharmonije s Nemačkim simfonijskim orkestrom.
Takmičenje „Kraljica Elizabeta“ je jedna velika škola za mene. Posle učešća na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine u Beogradu (Jeunesses), belgijsko takmičenje „Kraljica Elizabeta“ bilo je prvi veliki konkurs na koji sam se prijavila. Tada sam imala devetnaest godina, i uz podršku profesorke Ksenije Janković i konsultacije s njom poslala sam snimak, ali nisam imala velika očekivanja. Kada sam shvatila da su me pozvali, to mi je već bio veliki šok, bila sam presrećna. S druge strane, i malo zabrinuta jer sam sve to olako shvatila, misleći da me neće pozvati jer sam mlada i još uvek nepoznata u inostranstvu, tako da se nisam spremala. U tom trenutku imala sam koncert u Americi. Za to takmičenje program je ogroman, mislim da nijedno takmičenje na koje sam do sada išla nije imalo toliki spisak dela. Tokom prve etape iznenadilo me je što je sala bila puna. To je retkost na takmičenjima, tako da mi je to ujedno bio i najveći koncert u životu. Drugo što je bio zanimljivo na „Kraljici Elizabeti“ jeste to što je cela publika bila u mraku, a žiri osvetljen, tako da kada sam izašla na scenu, ja sam zapravo samo videla žiri. Sve u svemu, nije baš najprijatnije kada vidite petnaest velikih, celoživotnih idola ispred sebe kako vas slušaju dok svirate. Dala sam svoj maksimum, bila sam presrećna što se uspešno završila ta prva etapa i što sam na neki način prebrodila pritisak publike i žirija. U polufinalu sve je imalo još veće razmere. Bila sam presrećna što je cela Srbija uz mene i ta podrška mi je mnogo značila. Stizale su mi poruke i iz Južne Amerike, Azije, Australije. Onda sam tek u polufinalu shvatila koliko je zapravo taj konkurs praćen! Ja ga zovem „Evrovizija klasične muzike“. Tokom takmičenja sve vreme je bio lajv strim, dakle, ceo svet je pratio takmičenje uživo i sve to je izazivalo dodatni pritisak i potrebu da se sama sa sobom izborim, da sve to savladam i izađem na scenu. To je stvarno jedna velika škola i važno iskustvo jer sam uspela da se izborim sa svim pritiscima, da steknem jačinu i sigurnost.
POČECI – DETINJSTVO
Samog početka se jako slabo sećam. Od mame sam saznala kako postoji ta čuvena priča da je deda hteo da sviram violinu, a da sam se ja ipak odlučila za violončelo… Sećam se da je na moj izbor uticao i koncert Marije Kligel, kada je svirala Dvoržakov koncert u Sinagogi. Često sam provodila vreme u Muzičkoj školi „Isidor Bajić“ jer je mama tamo predavala violončelo, a tata je radio u operi kao violista. Nakon toga, kad bih došla kući, volela sam da imitiram mamine učenice. Imala sam sreću što sam rođena u muzičkoj porodici i što sam odrasla u takvom okruženju. Posebno se sećam dana kada sam prvi put svirala s orkestrom, a bila sam veoma mala; pamtim da sam baš tog dana bila bolesna i imala visoku temperaturu, ali to me nije sprečilo da izađem na scenu i da se osećam, da kažem, posebno. Uživala sam u tome zato što sam znala da u publici ima mnogo ljudi koji me vole. Mama mi je pričala da sam na svom prvom solističkom koncertu toliko bila oduševljena aplauzom da sam se po nekoliko puta vraćala na scenu kako bih videla to ushićenje publike i što više uživala u aplauzu, tako da nekako odmalena volim publiku i aplauz. Sve vreme radimo za to, to nam je na neki način nagrada. I za mene je dan-danas veća nagrada kada je publika ispunjena mojom svirkom i ovacijama nego veliki uspeh na takmičenju. Pamtim anegdotu s prvog koncerta kada sam svirala Kristijana Baha, zajedno s Novosadskim kamernim orkestrom.
Nakon što sam odsvirala, ceo moj razred iz osnovne škole popeo se na scenu da bi mi predao veliki buket cveća. Bilo mi je fascinantno da 30 ljudi dolazi da donese ogroman buket cveća; moram priznati da mi se to posle nikad više nije desilo. Pamtim i nastup kada sam svirala Hajdnov Koncert u C-duru, čak se sećam da sam bila u crvenoj haljini. Izašla sam na scenu i bila je puna Sinagoga, baš prepuna. Tokom orkestarskog uvoda krišom sam stavila ruku iza violončela i štipnula sebe da osetim da li sam ja stvarno pred punom Sinagogom. Naravno, to niko tad nije ni video, nikome to dugo nisam ni rekla, ali i dan-danas se s radošću toga setim. Pamtim koncert u Subotici, kad sam izvela Vivaldijevu duo sonatu zajedno sa mamom. Sa njom nisam često svirala, a ona je ceo svoj život uložila u mene tako da… to mi je stvarno specijalan trenutak.
STUDIRANJE I DIPLOMSKI KONCERT U NEMAČKOM GRADU DETMOLDU
Moram priznati da sam se tokom života u Detmoldu jako vezala za grad, ljude, profesorku Kseniju Janković, atmosferu , publiku… jer to je, stvarno, jedan poseban grad. Mnogi kažu da je dosadan, ali meni tamo nikad nije bilo dosadno. Valjda zato što sam mnogo putovala pa mi je nekako prijao mir kada se vratim. Te četiri godine u Detmoldu zauvek ću pamtiti kao nešto prelepo.
Veoma sam zahvalna profesorki Kseniji, od koje sam mnogo naučila i koja je uvek bila spremna da mi pomogne, ne samo profesionalno, nego i privatno, i na koju sam mogla da se oslonim u svakom trenutku. Mislim da smo izgradile poseban odnos i mnogo mi nedostaje njena blizina.
Klavirski saradnik Yumi Kimachi, profesorka Ksenija Janković, Irena Josifoska
Kada je došlo do diplomskog koncerta, sve je bilo diriljivo. Moji roditelji su došli prvi put posle četiri godine, i bila sam ganuta njihovim prisustvom na mom diplomskom ispitu. Na tim završnim koncertima inače nema mnogo publike, ali kod mene je bila ispunjena sala, što me je dodatno dirnulo jer sam videla koliko ljudi me voli i podržava. To je najsrećniji, a istovremeno, najtužniji dan u mom životu. Bilo mi je drago što završavam jedan ciklus i što ga zaokružujem tim diplomskim koncertom, a s druge strane, bio je najtužniji jer sam znala da ću napustiti taj grad… i što odlazim iz klase profesorke Ksenije Janković, koju sam veoma zavolela za te četiri godine.
STUDIRANJE U BERLINU
U novembru sam se preselila u Berlin, trenutno sam na Univerzitetu umetnosti u tom gradu, kod profesora Jensa Petera Majnca, što mi je bila želja još pre dve godine, jer mi se veoma dopada kako njegovi studenti sviraju i uvek kada sam ih slušala na takmičenjima i na koncertima, bila sam oduševljena njihovim visokim nioom spremnosti. U svetu postoje neke klase u kojima je zastupljen šablonski rad sa studentima, ali kod profesora Majnca rad je takav da svaki student prikazuje neku svoju specifičnost.
Otkad sam njegov student, primećujem da on izvlači, zapaža šta ko ima specifično u sebi. Upoznala sam ga na još nekoliko kurseva i shvatila sam da mi se veoma sviđa način rada, pedagoški i lični jer dosta je opušten i siguran u nas, ima mnogo vere u svoje studente . Osećam od njega ogromnu podršku. Zanimljivo je da trenutno najveću inspiraciju da sviram imam baš pred njim.
Profesor Jens Peter Maintz i Irena Josifoska
Čak i sada kada imam časove preko videa, isti je osećaj, jer on je veliko ime, znam koliko vredi i kad takav čovek ima veru u mene, ili u bilo kog svog studenta, onda naravno da to daje veliki podstrek. Veoma sam zadovoljna i zahvalna što sam uspela da upišem violončelo u njegovoj klasi. Još uvek ne poznajem mnogo ljudi, ali primećujem da u klasi ne vlada konkurencija, podržavamo jedni druge. Svesni smo gde smo i koliko je zapravo teško kad čovek tu dođe. Pre nego što sam otišla tamo na studije, malo sam strepela da ne bude u klasi nekog stalnog takmičenja, ali apsolutno ga nema i to je jako dobro. Ljudi u Berlinu su upućeni u sve… u pravac u kom treba voditi karijeru, na koje festivale i takmičenja treba ići, koji profesori su trenutno zanimljivi za kurseve, za upoznavanje uopšte, tako da čovek mnogo može da nauči samo kad sedne u menzu i popriča s nekim, što je veoma bitno u ovim godinama. Shvatila sam šta je realnost u muzičkom svetu, kako je to živeti u velikom gradu, nije da sam oduševljena tim dugim putovanjima po Berlinu, ali navići ću se, ima i to svoje prednosti. Mnogo radim na svojoj mentalnoj snazi jer mislim da je u takvom gradu i takvoj sredini neophodno da budemo mentalno jaki.
KONCERT U SALI BERLINSKE FILHARMONIJE
U februaru sam imala priliku da nastupim u sali Berlinske filharmonije s jednim od najvećih orkestara Nemačke – s Nemačkim simfonijskim orkestrom iz Berlina. To je nešto što ću zauvek pamtiti jer sam salu Berlinske filharmonije do tada gledala samo na televiziji ili internetu, kao i svi mi. Bila sam fascinirana što sam pri prvom dolasku u dvoranu otišla na scenu, a ne u publiku. Mislim da je veliki doživljaj i sam ulazak u nju, čak i kad čovek ode „samo“ na koncert, uopšte u publiku, a ja sam zapravo bila na sceni i svirala pred velikim dirigentskim imenom Kentom Naganom i prepunom salom Berlinske filharmonije. Orkestar je toliko sjajan da čovek ne obraća pažnju da li svira solo ili u orkestru, samo je muzika bitna.
Veoma sam zahvalna što sam imala priliku to da doživim i nadam se da će još toga biti. Koncertni život u Berlinu je veoma bogat, svakog dana se samo u sali Berlinske filharmonije održava najmanje pet koncerata, dakle 20–25 koncerata dnevno na još nekoliko lokacija u gradu. Imam osećaj da svi najbolji muzičari sveta žive tamo, čak i ako nemaju šta da rade u Berlinu, oni tamo žive. Berlin je možda jedan od dva-tri središta muzike u svetu i mislim da je i publika zbog toga drugačija. Naravno da je ponašanje ljudi i odnos prema umetnosti drugačiji kada imaju priliku da slušaju najveće zvezde klasične muzike, sjajne koncerte… Zbog toga mislim da imaju viši kriterijum, tako da iskreno i dan-danas kad izađem na scenu u Berlinu da sviram – nije mi baš svejedno.
KOMPOZICIJE POSVEĆENE IRENI
Kada kompozitor napiše delo za mene, to je posebna odgovornost. Imala sam priliku da sviram delo Aleksandra Vujića posvećeno Ivanu Bašiću i meni…Takođe, kompozicije profesora Dejana Despića, Svetozara Saše Kovačevića, jednog nemačkog kompozitora, i mislim da je to stvarno posebno kada čovek pročita svoje ime ispod naslova. Naravno, kada je nešto pisano za Rostropoviča, onda svi nekako hoćemo da čujemo kako je to Rostropovič izveo… Tako ja sad razmišljam – ako je tu moje ime, onda ja stvarno to moram da izvedem najbolje što mogu i da razumem delo na najbolji mogući način jer ja sam prva koja ga izvodi. Možda će neko hteti za 150 godina da čuje baš kako sam ja to odsvirala.
Kad želim da sviram Šostakovičev ili Dvoržakov koncert, mogu da čujem desetak videa i snimaka, a u ovom slučaju moram sama da uzmem note i da otkrijem, da shvatim kroz temu šta je kompozitor hteo da kaže. Upravo sviranjem dela koja su mi posvećena zainteresovala sam se za modernu muziku.
Irena Josifoska i Jean Daniel Noir
Kada je čovek u mlađim danima, mislim da ga ne interesuje toliko moderna muzika, ali trenutno mi je sve više zanimljivo da se bavim time, kao što mi je i sve zanimljivije da se bavim barokom. Interesovanje za baroknu muziku posebno se probudilo u septembru, kada sam prvi put u životu imala priliku da sviram na autentičnom baroknom violončelu, na snimanju kompakt-diska za „Sony Music“.
Kada sam uzela barokno čelo u ruke, prvi ton je bio „škrip“ i onda sam shvatila da se ton dobija na malo drugačiji način. To iskustvo mi je promenilo pogled na to kako se barokna dela sviraju na modernom violončelu.
NAGRADA ARTLINKA ZA NAJPERSPEKTIVNIJEG MLADOG UMETNIKA 2013.
Nagrade i priznanja su veomao bitni, naročito kada smo mladi. Meni je uvek značilo kad dobijem neko priznanje, naročito to 2013. godine za najperspektivnijeg mladog umetnika. Tada sam spoznala da sam na ispravnom putu, da neko primećuje moj trud i rad, i to mi je davalo još više podstreka da radim, da još više napredujem. Pored nagrade i novca koji sam dobila značajan je i koncert na Kolarcu, koji se odvijao kao prvi koncert u sezoni, posle Nove godine; tada je Kolarac bio prepun –predivno iskustvo! Zahvaljujući toj nagradi svirala sam i u Parizu i to mi je bio prvi nastup tamo. Dosta gradova u Evropi i Americi sam obišla, ali i dan-danas Pariz mi je jedan od najlepših gradova – ostao mi je u divnom sećanju. Takođe, nagrada Umetnika udruženja Srbije i nagrada „Mali princ“ mnogo su mi značile jer sam već tada bila u Nemačkoj. I sad kada sam u inostranstvu, opet mi mnogo znači kada u Srbiji dobijem neko priznanje ili priliku za koncert jer tako znam da me ovde ljudi nisu zaboravili.
ŽIVOT S VIOLONČELOM, DA MOŽE, ŠTA BI VIOLONČELO REKLO O IRENI?
Šta bi violončelo reklo o meni? Uf, pa mislim da ne bi bilo najsrećnije, pošto ga na putovanjima često udaram, hvala Bogu, imam dobru kutiju, pa nije nikad oštećeno. Često se dešava da sam malo nervozna dok vežbam tako da mislim da s jedne strane uživa, ali s druge nije mu lako…To što stalno putujem, to je, naravno, jako zanimljivo i trenutno mi je jako čudno što dva meseca sedim na istom mestu zbog cele ove situacije sa epidemijom. Navikla sam da putujem; maksimalno deset dana sam na jednom mestu. Violončelo obožavam u trenucima kada ga vežbam, kada sviram koncerte, ali kad putujem – nikako. Mislim da je to najgori instrument za putovanje…
Pamtiću nezgodu, a to će, verujem, ostati jedna od dražih anegdota u mom životu, koja mi se desila pre dva meseca pri povratku u Srbiju… Stigla sam na aerodrom i radovala sam se što ću videti tatu i što sam stigla. U jednom trenutku prišao mi je carinik s pitanjem da li je violončelo moje i zatražio da otvorim kutiju i da predam violončelo. Dok sam ga s dokumentima ubeđivala da je instrument moj, on me nije ni slušao… U jednom trenutku, kada je uzeo instrument i kad je krenuo da izvlaći nogu violončela, shvatila sam da zna šta radi…Seo je i počeo da svira…To me je baš prijatno iznenadilo. Uvek privlačim pažnju pri ulasku u avion ili u voz, naročito kada sam putovala s dva čela na snimanje barokne muzike jer sam onda nosila i svoje i barokno… Mislim da me je ceo voz mrzeo pošto sam mnogo mesta zauzela. Tako je na neki način moj život s violončelom ispunjen s mnogo putovanja, anegdota, mnogo turbulencija ali, s druge strane, sve to je jako lepo.
KONCERTI POSLE IZOLACIJE
Ovo stanje s epidemijom niko nije očekivao, imala sam mnogo lepih koncerata i festivala u planu – sve je otkazano do septembra. Pre dva meseca došla sam u Novi Sad kako bih održala resital, čak sam počela s probama s pijanistom Aleksandrom Đermanovićem, radovala sam se tome, ali i to je palo u vodu. Mislim da ćemo mi biti poslednji koji ćemo se vratiti u normalu. Mnogo sam se radovala festivalu u švajcarskom Verbijeu; trebalo je prvi put tamo da učestvujem, no, nažalost, otkazan je za ovu godinu; hvala Bogu pozvali su me za 2021. Uzeti nekad pauzu, malo se odmoriti, baviti se sobom nije loše, ali navikla sam da često sviram javno i nekako se sad osećam malo uspavano. Radim na sebi, učim nov repertoar, poboljšavam tehniku, ali volela bih da već polako izađem na scenu i da sviram.
PORUKA OMLADINI KAKO DA ISTRAJU NA UMETNIČKOM PUTU I PRONAĐU MOTIVACIJU
Neophodno je tražiti motivaciju. Kada izvođač ima koncerte, kad putuje i kad mora što pre da navežba neko delo, naravno da onda ima motivaciju, a kada se ništa ne dešava, kao što je bio slučaj u toku epidemije, onda je potrebno tražiti novu motivaciju. Često gledam snimke starijih koncerata, slušam starije umetnike, kao i sadašnje, naravno, i to me uvek motiviše… Zatim, treba čitati o kompozitorima, o umetnicima… Onda shvatamo koliko je na neki način zapravo svima bilo slično. Shvatimo da se svi borimo sa istim strahovima, pitanjima i tim čitanjem, gledanjem filmova, intervjua, novim saznanjima poboljšavamo svoj rad, razmišljanje i pogled na umetnički put.
Lektor: Vera Maletić